Главна / Вести / Косово и Метохија / Десет година од мартовског погрома

Десет година од мартовског погрома

pogromНа данашњи дан навршава се десет година од мартовског погрома над Србина на Косову и Метохији, када је од 17. до 19. марта протерано 4.012 Срба.

У таласу насиља на Косову и Метохији  марта 2004. године убијено је 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с међународним снагама безбедности.

На Косову су у три дана насиља повређене 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.

“Етнички је очишћено” шест градова и девет села, порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и десет друштвених објеката. Уништена су и 72 возила УН-а.

У погрому је уништено или до темеља спаљено 39 храмова СПЦ, међу којима 18 споменика културе, попут храма Богородице Љевишке у Призрену.

У Призрену, није остало ниједно српско обележје које није рушено, паљено и скрнављено.

Према подацима Епархије рашко-призренске СПЦ, из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.

У српским црквама на Косову и Метохији током мартовског погрома нестало је, уништено или оштећено непроцењиво културно наслеђе, хиљаде икона, фресака, других црквених реликвија, старих и ретких књига, документа…

Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.

Повод или изговор за погром била је кампања медија на албанском у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су ”преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.

Косметски Албанци су најпре започели протесте у јужном делу Митровице, да би у сумрак кренули у оружани напад на Србе у северном делу града, што су настојали да обуздају припадници Кфора.

Представници међународне заједнице оценили су тада да је “етнички мотивисано насиље” над Србима на КиМ “планирано и добро оркестрирано”, али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага испрва нису адекватно реаговали да би га спречили.

У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић.

У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, а 67 њих осуђено је на затвор, али не и главни актери из политичких структура и редова некадашње ОВК.

Терор албанских екстремиста осудили су потом Савет безбедности УН, као и ЕУ, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.

Ни десет година после протеривања, већина жртава мартовског погрома над Србима није се вратила у своје домове, бројни се и даље налазе у колективним центрима, контејнерским насељима или туђим кућама у статусу интерно расељених.

 Марта 2004. године убијено је 19 особа, од којих осам Срба, док је 11 Албанаца живот изгубило у обрачуну с међународним снагама безбедности.

На Косову су у три дана насиља повређене 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили с локалним Албанцима штитећи Србе и њихову имовину.

“Етнички је очишћено” шест градова и девет села, порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и десет друштвених објеката. Уништена су и 72 возила УН-а.

У погрому је уништено или до темеља спаљено 39 храмова СПЦ, међу којима 18 споменика културе, попут храма Богородице Љевишке у Призрену.

У Призрену, није остало ниједно српско обележје које није рушено, паљено и скрнављено.

Према подацима Епархије рашко-призренске из априла 2004, укупан број уништених црквених зграда је био близу 100.

У српским црквама на Косову и Метохији током мартовског погрома нестало је, уништено или оштећено непроцењиво културно наслеђе, хиљаде икона, фресака, других црквених реликвија, старих и ретких књига, документа…

Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.

Повод или изговор за погром била је кампања медија на албанском у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар групу дечака Албанаца из села Чабар код Зубин Потока од којих се један утопио у реци.

Истрага УНМИК полиције утврдила је да су оптужбе биле лажне, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су ”преживели дечаци после трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из суседног села”.

Косметски Албанци су најпре започели протесте у јужном делу Митровице, да би у сумрак кренули у оружани напад на Србе у северном делу града, што су настојали да обуздају припадници Кфора.

Представници међународне заједнице оценили су тада да је “етнички мотивисано насиље” над Србима на КиМ “планирано и добро оркестрирано”, али се испоставило да више од 20.000 припадника међународних снага испрва нису адекватно реаговали да би га спречили.

У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић.

У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти. У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, а 67 њих осуђено је на затвор, али не и главни актери из политичких структура и редова некадашње ОВК.

Терор албанских екстремиста осудили су потом Савет безбедности УН, као и ЕУ, а Парламентарна скупштина Савета Европе је 29. априла 2004. донела резолуцију.

Ни десет година после протеривања, већина жртава мартовског погрома над Србима није се вратила у своје домове, бројни се и даље налазе у колективним центрима, контејнерским насељима или туђим кућама у статусу интерно расељених.

 

Check Also

Вучић и Танин о ситуацији на КиМ, изборима и извештају УНМИК-а

Председник Републике Србије Александар Вучић разговарао је са специјалним изаслаником генералног секретара Уједињених нација и …