Један је био наш патријарх Павле

Већ је седма година како се упокојио Патријарх Павле, тај живи светац. Неко коме смо безрезервно веровали и дивили се његовим врлинама. Посебно смо се и ишчуђавали и дивили се његовој скромности. Да ли може да постоји толико скромно и јединствено биће, питали смо се. Препричавали његове поступке, његове изјаве, како се у ком тренутку понео и посебно наглашавали оно, што бисмо можда и сами рекли да нас неко слуша.
Позната је прича о цркви и аутомобилима, прича о његовим ципелама, прича о обезбеђењу Политике у данима безумља. Не знате за ту причу. Негде деведесетих испред Политике се у јутарњим сатима ишчекивао долазак директора, који није волео да му нико препречи пут. Наишао је патријарх Павле, а момак из обезбеђења му се обратио „Оче, морате мало да сачекате, треба да наиђе директоров ауто“. Павле је застао и сачекао, рекавши „ Само ви радите свој посао“.
Било је таквих и сличних примера скромности много. Довољно је то да се кроз Београд возио трамвајем и да је користио веома скромно намештену собу. Данас се прича о њему своди на помињање нас верника, на препричавање управо горе поменутих делова из његовог живота и на преношење његових мудрости путем интернета. Тачније, путем друштвених мрежа неко с времена на време сети да подели неку његову мисао, неку његову девизу. Није ли то мало?
Очекивало се да ће мит о њему трајати. И трајаће. Међутим, ненако је мало прича у медијима њему посвећених, мало емисија о његовом животу, мало чланака у новинама. Једном речју, мало се пише и прича о Патријарху Павлу. Можда бисмо волели да сазнамо још по који детаљ из његовог живота или шта ће бити након његове смрти. Да ли ће и када бити проглашен за свеца? Ко посећује његов гроб? За Србе, он је већ светац, али да ли ће и званично то бити оглашено?
Опет понављам. Дивили смо му се. Дивили смо се што је био оличење скромности, али колико смо његових поука применили у сопственим животима. Колико нас је нечему и научио? Нарочито скромности. Апетити су нам и даље велики. Нико се од нас не би возио трамвајем, а сви бар пожеле добра кола. Колико нас помаже и одваја од свог иметка за неког ко још мање има или за неког ко је болестан?

Да прочитамо чешће неке од његових изрека и да покушамо да их применимо, тада бисмо оживљавали мит о њему.

Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди.

Да је и свима нама, као људима и хришћанима, јасно начело да „зло добра донијети неће“, да је „крв људска храна наопака“, ствари би ишле сретније.

Својевремено, као надлежног епископа монахиње из манастира Сопоћани код Новог Пазара замолиле су га за благослов да купе „фићу“ (у то време најмањи аутомобил), да би се њиме допремале потрепштине за манастир, и да не би морале до града да иду аутобусом, пошто се дешавало да понекад доживе неке непријатности. Он је то одбио. Образложење његово било је: „Није у реду да купите аутомобил од новца који је дала сиротиња. И још, може да се деси, кад пређете преко неке барице, да испрскате ту сиротињу!“

Ето, такав је био Павле. Један и једини.

Шта ће даље бити, остаје да сачекамо и видимо. Свакако нас то не омета да га се сетимо и да користимо његове поуке. Све до последњег тренутка, док је поседовао животну снагу Павле је долазио на Косово и Метохију. Присуствовао је сваком обележавању Видовдана. Сачекао би да прође званични део и повукао се. У тим годинама није имао снаге за више, али није пропуштао да не дође.