Главна / Осврт / Уреднички осврт: Комерцијализација Христа

Уреднички осврт: Комерцијализација Христа

zlatan krstНајпре нисмо веровали, а онда смо прешли у другу крајност и постали фанатични верници. Уколико не носимо обележје, симбол Христа или било чега што може да асоцира на цркву, као да нисмо  довољно верници.

У последње време, тачније, из године у годину, ова појава узима маха и почиње да оптерећује. Нисмо довољно верници ако не купујемо и не носимо бројанице, ако не пијемо ракију из флаше у којој је крст или чак икона, ако дечици не обесимо крстиће око врата и тако даље.

Елем, да се вратимо на ракију. Ракија понекад може да послужи и у здравствене сврхе, може и да нас угреје, може да послужи као дезинфекционо средство или као средство за чишћење прозора, али у једно смо сигурни – најчешће служи за пијење и опијање. Када се напијемо ракије, оно баш напијемо, можемо да направимо хиљаду глупости. Ето, у тој и таквој ракији, а по трендовима последњих пар деценија обично се налази крст, у понекој чак и икона. Крст, као симбол распећа, плива у љутој ракији која може да нас опије до те мере да дођемо у искушење да начинимо сијасет глупости. Притом, боце са крстовима иду јако добро, продају се и има их скоро свака кућа. Постаје престиж да имате што лепшу боцу са што лепшим крстом.

Крст у свим варијантама нашег живота. Крст нас прати свуда. Крстимо се и када се молимо и када се зачуђујемо. Носимо сви ми свој крст, онако како нам је Свевишњи одредио, али да ли бисмо баш требали да га носимо тако јавно и нападно. И да ли баш буквално?

Припадници „елите“ носе чак и крстове од дијаманата. Носе их око врата да их цео свет види. Да сви виде како и они „носе свој крст“. Ето дотле је дошло.

Ми обични смртници немамо баш за крстове и крстиће од дијаманата, али од злата и сребра – да. Сад, никако човеку не иде у главу. Крст је распеће. Носио га је Исус Христ зато што је морао, а не зато што је хтео. Крст је симбол страдања. Ако би нам на уму било страдање и ако у спомен на Христа носимо крстић око врата, онда би било разумљиво да крстић буде дрвен, као они који се могу наћи у скоро свим црквама и манастирима.  Златан крст, само то злато од ког је сачињен, сам по себи губи сврху и ствара једну врсту контрадикторности код оног ко га носи. Нарочито ако је тај верник и ако поштује Христово учење.

Тај златан крст  нас прати од малих ногу, јер већ на рођењу баке и деке не могу да свом унучету не купе златан крст, онда се врло често добије златан крст (по могућности богатији) и за пунолетство, веридбу, свадбу.

А носи се….па примера ради, носи се и не скида са врата чак и када смо на базену или мору, све уз купаћи костим. Као симбол страдања.

И кошта…злато кошта, али оно је постало обавезно у нашим животима и нарочито у свечаним животним приликама.

Опет..без крста око врата, бројанице око руке, иконе свуда и на сваком месту – можда нисмо довољно верници.

Check Also

Медиј као шалтер за саопштења

Саопштења, саопштења, саопштења…Замишљам неку од колегиница да ради на шалтеру, дође човек донесе саопштење, она …