Главна / Осврт / Уреднички осврт: Добар дан, да ли постите?

Уреднички осврт: Добар дан, да ли постите?

baked_potato-2bЕто то питање „Да ли постиш?“ постало је последњих година у време Ускршњег и Божићног поста готово свакодневно, обавезно, неизоставно. Иако је питање, у крајњем случају, потпуно неумесно. Пост је, баш као и начин веровања, нешто сасвим лично, приватно и индивидуално. Коментарисати ко, како и колико пости, исто је као и коментарисати ко више или мање верује.

Оно што је посебно интересантно јесте да о посту теоретишу, саветују и држе придике, најчешће верници који су пре неколико година почели да посте и којима је једина тема да ли у колачима има трагова млека и колико се пута за време Ускршњег поста једе риба.

Када сам први пут у Грачаници отишао на причешће и литургију на крају прве недеље поста, на Тодорову суботу 2000. године у манастиру је било свега десетак људи. Година за годином појављивао се још по неки верник на причешћу, да би верници нагло почели да посте негде од 2005. Године.

Да ли је, међутим, основна сврха поста не јести мрсну храну седам недеља и тиме задовољити неки свој унутрашњи осећај да смо учинили нешто важно за себе? Наравно да није, јер пост није само уношење посне хране у тело. Много битније и важније је чинити за време поста добра дела, помагати, немати зле мисли, не завидети, не подметати, не мрзети и опраштати.

Врло често у животу сусрећемо контрадикторне ситуације да се на језик и дело врло мало обраћа пажње, а да се пост своди на претраживање по супермаркетима производа са ознаком „посно“, провере у пекарама које су кифле посне и како спремити што посније, а што укусније јело.

Опет, ако и претпоставимо да је верник испоштовао комплетан пост са свим „правилима“, колико ће то допринети да он мање буде похлепан када је храна у питању и колико ће свињетине појести у данима мрса.

Пост нас, некако учи да не будемо прождрљиви, да схватимо да се и без преједања може живети, да можемо јести храну без меса и заситити се и да, за време поста, бар на тренутак помислимо на сиромашне који немају шта да једу док ми бацамо отпатке у храни за читав ручак.

Ако се у данима када није пост преједамо, ако не можемо без меса и ако нам је основна мисао шта данас имамо за ручак, тешко да смо схватили праву сврху поста.

Ипак, православни верници који посте воле некако да питају „Постиш ли?“, као да би тиме хтели да се похвале и умире себе да су, ето, верни и чине право дело.

Наравно да и треба да мисле баш тако. Наравно да треба да наставе да претражују и расправљају на омиљену дискусију „Да ли је Медено срце мрсно или посно?“, ако тиме мисле да чине добро дело.

Али…оставите друге да и сами верују у оно што мисле да је исправно. За веру и љубав према Богу не постоје правила. Бога се не требамо плашити, већ волети га.

Check Also

Задушнице или „мучење душе“

Шта ћемо затећи? Хоћемо ли моћи до гроба и да ли је споменик још увек …