Главна / Осврт / Уреднички осврт: Не заклањајте ми поглед на манастир!

Уреднички осврт: Не заклањајте ми поглед на манастир!

gracanicaДа ли је баш морало да буде тако? Да ли било ко може себи дати за право да имени изглед нечега што представља културно-историјски споменик? Чини се да нико себи не сме да да такво право, али у пракси се показало другачије.

Наиме, још пре неколико година у самој порти манастира Грачанице изграђени су продајни објекти за свеће, књиге, мед, иконе, брошуре, свећњаке. Можда су ови продајни објекти били неопходни манастиру Грачаница, али да ли баш на том месту.

Зашто баш на самом улазу? Да би их посетиоци што пре угледали?

Опет, чини се да су ови објекти могли да буду изграђени негде у дну дворишта, ма да манастирско двориште већ има низ објеката који су се могли искористити за те сврхе.

На жалост, пронашло се најгоре могуће решење да кровови ових објеката са обе стране капије заклањају куполе манастира када га посматрате се улице, а и штрче. Не припадају ту.

Нису ту били ни када је краљ Милутин градио ову светињу. Нису ту били ни претходних векова.

Споменик треба да остане аутентичан, а када кажем споменик, не мислим само на манастир већ и на његово окружење, на Порту, на двориште које има своје зидине и које, било ми или туристи, желимо да доживимо баш онако како је некад било.

И због чега све то? Да би се палиле свеће које су се од давнина палиле у цркви. То је неко ново правило СПЦ, које није само код нас уведено, већ у свим православним објектима широм Србије, тако да вероватно постоји разумно објашњење за то.

У Грачаници, такво место је могло да буде негде дубоко у дворишту.

Желели смо да посматрамо светињу, а да нам видик не заклања „продајни објекат“.

Најгоре од свега је да смо трпељив народ. Гледали смо и посматрали док се градило, док су се подизали кровови. Прећутали смо.

Као и много шта у животу.

Check Also

Задушнице или „мучење душе“

Шта ћемо затећи? Хоћемо ли моћи до гроба и да ли је споменик још увек …