НАЈНОВИЈЕ

Надежда Петровић – Хероина српског народа

На данашњи дан 1873.године – Рођена је Надежда Петровић. Најзначајнија српска сликарка  с почетка века, Надежда је рођена 12 октобра у Чачку од оца  Димитрија и мајке Милене Петровић који потичу из веома угледне породице. Њени родитељи су радили као учитељи, њен отац је био такође сликар, отуд и љубав према сликарству. Због Митиног посла породица се најпре преселила у Краљево, а потом у породичну кућу Митиног оца у Београд где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама. Била је ученица код сликара реалисте Ђорђа Крстића, а похађала је и школу Кирила Кутлика. На даље школовање у Минхен одлази 1898. године. Школовање наставља у школи Антона Ажбеа. Одмах по доласку је почела да учи немачки, руски и француски, док је свакодневно од ујутру до увече сликала. ,,Мислим да је то доста, за годину дана савладати три језика ” , пише Милева породици. У Надеждиној тежњи  да нађе свој сликарски израз оквири Ажбеове школе постали су преуски и 1902.године она одлази у атеље Јулијуса Екстера, професора Минхенске академије.  Прву самосталну изложбу имала је у Великој школи у Београду 1900. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена – сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Надежда Петровић, родоначелник српске модерне, најзначајнији је српски уметнике на почетку 20. века. Авангардним визуелним изразом и тематски ангажованим приступом, позиција сликарства Надежде Петровић потврђена је као гранична између старих и нових схватања уз потпуну стилску окренутост савременим токовима европске уметности и тематску верност националном. Иако изразити индивидуалиста припада породици великих колориста који стварају егзалтирано, где се као доминанта издиже њен експресионистички став – недвосмислени производ снажне воље и темперамента, свакако уз импресионистички приступ, фовистички колорит, елементе сецесије и симболизма.  Надеждин сликарски опус се дели на четири основна периода: I Минхенски период ( 1898-1903), II Србијански период (1903-1910), III Париски период (1910-1912) и  IV Ратни период (1912-1915).                              Надежда се враћа у Београд у време драматичних политичких догађаја – била је сведок мартовских демонстрација.                                          Један је од оснивача организација  Коло српских сестара и Народна одбрана, помаже становништву у окупираним областима Старе Србије и Македоније.

Анексија Босне и Херцеговине објављена је у октобру 1908. године, а Београд је одговорио протестима против Аустро-Угарске. Надежда је учествовала свим срцем , за Надежду је то био задатак од животног значаја. Кренула је са војском као добровољна болничарка , па чак и тада је уграбила сваки тренутак да слика , на једном од њених пејзажа ,, Везировог моста ” , сведочи да је она била једина болничарка која неговала 80 тифусних болесника од које се и сама разболела , боловала је 7 дана и умрла 03.априла. 1915. године.у војној болници у Ваљеву још увек на дужности добровољне болничарке,  остављајући за собом 15 година сликарског заната и око 280 слика, постављајући темеље модерног сликарства Надежда је и Хероина српског народа.  Једна од њених најпознатијих дела су: Грачаница 1913 уље/картон, Стари шадрван у Призрену 1913.  уље/картон, Море 1910.  уље/ картон, Портрет седе  жене 1907.  уље/картон, Жена са дететом 1905. уље/картон, Воденица 1901. уље/картон.

 

                            

 

Погледајте и ...

Потребно веће учешће жена у Форумима за безбедност

У организацији Мисије ОЕБС на Косову 10. октобра у центру Приштине одржана је јавна промоција …