Средска је центар Средачке жупе. Налази се у подножју Шар планине и планине Ошљак, а на реци Бистрици. Сама Средска обухватала је засеоке Милачићи, Драјчићи, Kрајићи, Стајковце, Богошевце, Паличојћи, Пејчићи, Рачојћи, а центар за сва ова места била је Средска, где су се налазили и Дом културе, станица полиције, амбуланта, школа, продавнице. Средачка жупа обухватала је и већи број околних села. Сам центар жупе налази се на свега 12 километара удаљености од Призрена.
Средска је била место пуно живота. Не толико током целе године, колико у току зимских и летњих распуста, кад сви они који потичу из ових места похрле на годишње одморе.
У току летњих ферија, како се тада обично говорило, у Средску би похрлили сви они који потичу из ових крајева, а који су давно отишли, најпре на школовање, а затим и да започну живот у неком другом месту. Сречана је било у готово свим местима, градовима и републикама некадашње Југославије. Долазили су током лета и из Загреба, Љубљане, Подгорице, Приштине, Призрена и можда највише њих из Београда. Распусте су њихова деца проводила у кућама својих баба и деда. Сви прилагођени на неке другачије животне услове, ни мало налик на живот у солитерима.
Сваки засеок, свако место у Средачкој жупи врвело је од живота. Млађи су у току дана помагали старијима у косидби, сакупљању плодова, храњењу стоке. Градска деца врло брзо су се прилагођавала на оно што им је негде генетски урезано, на живот у природи и сналажење. У вечерњим сатима главну забаву представљале су игранке у Дому културе. Многе љубави, многи бракови, многа пријатељства склопљена су баш захваљујући игранкама у Дому културе. Летњи месеци у Средској личили су на боравак у некаквом туристичком месту. Мештана је било мање, а туриста више. Туристи су се дању бавили активностима, а увече излазили у вечерњи провод. Kада дође септембар, остајали су у селу само њихови рођаци који ту живе и бабе и деде који су своје унуке виђали о распустима и празницима.
Ипак, основна школа у Средској била је у великој згради и у њој су наставу похађала деца из свих околних села. На спортском терену школе лети су се одржавали турнири који су били веома посећени и који су се обавезно завршавали чашћавањем.
Поред школе налази се црква Светог Николе са гробљем. Сречани, познати и као велики емотивци, јако везани за свој родни крај, често су као последњу жељу остављали аманет да на овом гробљу буду и сахрањени. Све до 1999. године живот у Средској делио се на зиму и лето. Зими, када услови живота нису тако лаки, из засеока се треба помучити да се оде до лекара, продавнице, у школу. На лето, сва села и сви засеоци пуни су омладине, природа је најбогатија и најлепша, у Бистрици се хладе пиво и лубенице, а поред реке организују излети. Свако ко би само једном дошао или провео лето у Средској, увек би се поново враћао.
Након 1999. године Средска је постала празно место. Готово преко ноћи, у јуну 1999. године куће су испражњене и опљачкане, а народ је побегао у централну Србију. Годинама је жупа била потпуно празна. Без живота. Без људи. Тако је и данас.
Након што су се разноразне међународне организације заинтересовале да направе нове куће старим становницима и евентуалним повратницима у Средску, неколико њих се и вратило. Било је, а и сада је у сваком месту по неколико становника. Један, двоје, троје. Некада и четворо. У Стајковцу је једну зиму провела само једна жена, потпуно сама. Kако је говорила, плашила се једино да нека мечка не залута у њено двориште. Лети поново дођу из градова централне Србије, али на неколико дана. Нема више окупљања, игранки, нити ичега што би значило живот. Долази се да би се обишле куће и имања. највише њих долази 28. августа, када је сабор и када се одлази у цркву Пресвете Богородице. Са првим јесењим данима умире живот у Средској, све до наредне године и првих летњих дана.
Школа никада више није прорадила, а у школском дворишту дуго су боравили припадници немачког KФОР-а. Црква је обрасла травом, а гробови се од растиња и не виде. Чак и они који повремено оду, понекад се плаше да приђу до гробова својих најмилијих због змија.
Доктор поново долази у амбуланту, наравно повремено, али и то је нешто. Намирнице најчешће купују у оближњем бошњачком селу Речану, на путу према Призрену. Некада се и деси да неки од приватника привремено отвори продавницу у Средској, која има само сезонске производе и траје једно лето.
Огревног дрвета за зиму има довољно, шума је свуда около, међутим нема снаге у старијих становника који ту бораве и зими да га секу и допреме, па је опет лакше купити или се снабдети на неки други начин.
Можда ће се Средска једном поново напунити. Можда ће се поново чути дечја граја. Можда ће неко поново очистити гробље. Можда ће се у школском дворишту одиграти још неки фудбалски турнир.
Ако би се обезбедили бар основни услови живота и што је најбитније радна места за повратнике, неко би се можда и вратио. Дотле, ово место с правом се зове место успомена.