Главна / Вести / Косово и Метохија / Танасковић: Од Куртија не треба очекивати усклађивање с реалношћу, биће још безобзирнији и насилнији

Танасковић: Од Куртија не треба очекивати усклађивање с реалношћу, биће још безобзирнији и насилнији

Некадашњи дипломата и амбасадор Србије при Унеску професор Дарко Танасковић за Косово онлајн каже да се тек може очекивати офанзива Косова у међународној заједници и активности на плану спољне политике, као и наставак притиска на Србе на унутрашњем политичком плану.

Како Танасковић наглашава у интервјуу за наш портал, циљ и приоритети Приштине, ко год био тамо на власти, остаће исти – признавање независности, одбијање формирања ЗСО, смањење броја Срба на Косову, као и “косовизација” српског духовног и културног наслеђа у смислу припадности заједничкој “култури државе Косово”.

“Пошто је остварење ових циљева крајње неизвесно, а политички процес тзв. дијалога са Београдом блокиран, из Приштине се, уз координацију са извесним иностраним чиниоцима, могу очекивати насилни акти на Северу, тј. према већински српским срединама. Иако је свакако реч о провокацијама, није препоручљиво само тако их третирати, јер су део уходане и далекосежније замисли стварања парцијалних и сукцесивних ‘свршених чинова’ који у завршници смерају општем свршеном чину”, додаје Танасковић.

Аљбин Курти и Вјоса Османи не пропуштају прилику да Србију оцрне и нападну, користе реторику која је реликт неких претходних времена. Како објаснити такво њихово опредељење и понашање?

У погледу те стереотипне антисрпске реторике и тешких оптужби, које се крећу од безобразлука до апсурда, од нових косовских лидера не треба очекивати никакву промену или некакво усклађивање са реалношћу, сем евентуално још већу жестину и безобзирност према елементарној истини. С обзиром на њихов неизмењен главни политички циљ – признавање независности “Косова”, не би се ни могло очекивати да нешто промене у наративу који се односи на године сукоба на КиМ, јер из превасходно српске кривице и наводних тешких огрешења о албанско становништво у покрајини црпу моралну легитимацију за право на независност.

Тај оптужујући дискурс постао је реторичка рутина, и то не само косовскометохијских Албанаца. Више би требало обратити пажњу на промишљене кораке које власти у Приштини систематски преузимају ради унапређивања и оптимизовања свог међународног и дипломатског наступа у свету, како на кадровском тако и на тактичком плану, у садејству са својим иностраним покровитељима и саветодавцима. На том плану има више конкретних показатеља.

Шта имате у виду?

На политичкој сцени у Приштини позиције су све сигурније почели да заузимају припадници, условно речено, “нератних странака”, односно активисти који се не могу непосредно довести у везу са ОВК и њеним “подвизима”, иако у погледу главног циља деловања једних и других, као односа према Србима и Србији, нема, наравно, никаквих разлика. Штавише, поједини заступници имиџа који се жели представити као ново, грађанско лице шиптарске политичке културе неумеренији су у обрушавању на Србију од оних који су носили пушку. Ово може изгледати парадоксално, али је, на неки начин, логично и објашњиво.

У склопу подизања ефикасности дипломатског наступа, првенствено у делу међународне заједнице који Приштина сматра нарочито значајним, видљиво је настојање приштинских власти да кадровски ојачају потенцијал Министарства иностраних послова. Примера ради, за новог амбасадора у Бриселу одређен је досадашњи главни и одговорни уредник водећег дневника “Коха диторе”, Агрон Бајрами, искусни новинар и зналац неколиких страних језика, што истовремено указује на знатан утицај оснивача “Кохе” и политичког ветерана још из југословенског периода и члана албанске делегације у Рамбујеу Ветона Суроија, иначе власника медијског концерна “Коха”. Сурои је човек са јаким везама у центрима европске моћи, а и у појединим круговима у Београду.

На изузетно важно место косовског амбасадора у Тирани постављен је још један бивши новинар, правник  и скопски докторант  Скендер Дурмиши. Свакако није без значаја и то да је Дурмиши дипломатски представљао Приштину у Скопљу и у Подгорици.

Прилично занимање у јавности изазвала је вест да се амбасадорка Албаније у УН Бесиана Кадаре враћа на дужност сталне представнице своје државе, а самим тим посредно и “Косова”, при Унеску?

Она је 2015. године предводила неуспелу кампању за пријем “Косова” у агенцију УН за образовање, науку и културу. Нема сумње да ће ова способна, одлично образовна дипломаткиња, са додатним њујоршким искуствима и проширеним међународним контактима, кад “Косово” обнови захтев за чланство, по свој прилици за две године, бити задужена за ту акцију.

Врше се, дакле, дугорочне припреме. Овом новом таласу приштинске политичке гарнитуре припадају, наравно, и министарка иностраних послова Доника Гервала Шварц, са нагласком на Шварц, премијер Аљбин Kурти, ожењен Норвежанком, и председница Вјоса Османи, са својим беспрекорним америчким енглеским.

Ово су само неке персоналне илустрације процеса уобличавања и кадровског структурисања приштинског политичко-дипломатског тима који зна како треба разговарати са светом, а првенствено са Западом. А и Западу су они неупоредиво више по вољи од сирових бивших терориста утераних у цивилна одела, па ове постепено потискује са политичке сцене.

Не би било паметно потценити нову гарнитуру приштинских званичника и дипломата. Пред њима је, међутим, тежак задатак да се у својој средини одрже у седлу, што ће им, верујем, бити захтевније и сложеније од комуникације са странцима.

И Османи и Курти често помињу Милошевића и “српске злочине”, међутим, чини се да за такву реторику немају праве саговорнике међу актуелним званичницима у свету. Како да онда и даље инсистирају на томе?

Саговорници из међународне заједнице, чак и они који заступају ставове и политике држава наклоњених “Косову”, сматрају да у овој фази дипломатске активности у вези са западнобалканским простором није продуктивно понављати те стереотипне оптужбе против Срба и Србије, јер се регионална и шира међународна коњунктура у много чему променила, укључујући и ојачан положај Србије као актера са чијом се конструктивном сарадњом објективно мора рачунати.

Иначе, добро се сећамо шта су 90-их година о Србима изговарали, рацимо, и један Џозеф Бајден или Жак Ширак. Исто оно што представници приштинске власти и данас механички понављају. Познато је, уосталом, да је од званичних саопштења неретко неупоредиво важније оно што после политичких разговора у њих није ушло. Поред тога, уобичајене антисрпске флоскуле приштински званичници делом износе и за домаћу употребу, за сваки случај.

Приметно је да Приштина подршку тражи од неких личности из Србије, попут Соње Бисерко и Ненада Чанка, чији се утицај у јавности и политици може сматрати “бившим”. Колико такав приступ може да буде успешан, сем за употребу у унутрашњој политици?

У функцији обновљеног концентричног напада на званични Београд и на његову политику, која бележи извесне непорециве успехе, разумљиво је да представници “Косова” траже истомишљенике, како на бившем југословенског простору, укључујући и Србију, тако и у иностранству. Ови, као што кажете, изгледа као да живе у прошлости, али ствар и јесте у томе што се ти заговорници новог кажњавања Србије, због, како уверавају стране факторе, настављања неприхватљиве, злочиначке политике из деведесетих, а неки говоре о два века континуитета великосрпског експанзионизма(!), надају да би прошлост могла постати нова садашњост. Најснажније подстицаје таквим надањима донело је преузимање власти у Вашингтону од стране демократа и враћање на сцену неких чиновника из Клинтоновог времена. Видећемо да ли ће, с обзиром на измењене околности, то бити довољно за делотворно оживљавање авети из прошлости.

Сличну реторику користе и неки од лидера из региона, Ђукановић, Изетбеговић, Милановић. То се такође поклапа са одбијањем Косова прикључењу иницијативи “Отворени Балкан” коју декларативно подржавају и ЕУ и САД. Противници ове идеје виде је као великосрпску, како то коментаришете?

Сви они који су 90-их година своје политичке програме и амбиције, а првенствено стварање независних држава на развалинама југословенске федерације, реализовали науштрб легалних, легитимних и виталних права, потреба и интереса српског народа и Србије, као и они који то данас покушавају да учине, никада се неће одрећи антисрпске реторике, само што ће је, у зависности од коњунктуре, стишавати или појачавати. С тим се мора рачунати.

Курти је, имајући у виду резултате локалних избора, кажњен за политику коју води. Да ли то говори да су грађани Косова сити сукоба и “жељни” сарадње, пре свега економске?

Недовољно познајем тренутну друштвену и политичку ситуацију на “Косову” да бих се у овом погледу могао упуштати у одеђеније процене. Познато је да је, упркос покушајима да се створи другачија представа, укупно стање на “Косову” у сваком погледу веома тешко и да, сем криминала, корупције и полиције, практично ништа не функционише, а народ тешко живи и гледа да се, ако може, исели.

То је изазов за сваку власт, па и Куртијеву, јер избацивање парола, давање обећања и компензовање социјалног незадовољства наводном патриотском одлучношћу према Београду, као и повременим демонстрацијама силе на Северу покрајине, нису довољни. Међутим, ма ко био на власти у Приштини, шиптарски приоритети ће остати исти – захтевати признавање независности “Косова”, не формирати Заједницу српских општина, сем евентуално по добијању признања независности од стране Србије, односно столице у УН, и то у складу са одредбама косовског “Устава”, чинити све да на КиМ остане што мање Срба, а да се српско духовно и културно наслеђе “косовизује”, у смислу припадности наводној заједничкој “култури државе Косово”.

Пошто је остварење ових циљева крајње неизвесно, а политички процес тзв. дијалога са Београдом блокиран, из Приштине се, уз координацију са извесним иностраним чиниоцима, могу очекивати насилни акти према већински српским срединама.

Извор: Косово онлине

Check Also

Ученицима и просветним радницима председница Шубарић честитала школску славу

„Негујући и чувајући своје име, писмо, традицију и сећање на првог српског просветитеља свим ученицима …