Радио Грачаница Мрежа МОСТ
Шта ћемо затећи?
Хоћемо ли моћи до гроба и да ли је споменик још увек у једном комаду?
Само да га нису поломили и оскрнавили, размишљам у себи и ћутим.
Стрепим због деце.
Како ће реаговати уколико је неко оскрнавио спомен обележје њиховог оца?
Већ им је довољно тешко што су без оца одрасле. Боже не дозволи да доживе још једну бол, молим се у себи.
Стижемо испред гробља у Косову Пољу.
О Боже, мама види!
На скретању према гробљу гомила ђубрета. Даље се колима не може, мораћемо пешке.
Није нам први пут! – одлучна сам, док покушавамо да преко гомиле отпада, флаша, шута и ко зна још чега, пређемо што безболније.
Настављамо даље док се иза нас чује по која псовка новопридошлих, који су се као и ми запутили на гробове својих најмилијих.
Дивљаци! Ништа им није свето! – чује се иза нас.
Наилазимо на први срушен споменик. Погледи и мук.
Већ су га раније рушили, можда је сам пао, тешим се у себи и настављамо даље.
Наилазимо на још оскрнављених споменика. Сад већ схватам да овај претходни није пао сам. Знам јер долазим на сваке задушнице.
Да ли због зимског периода или осећаја несигурности после актуелних догађаја ( нових потерница за 57 Срба због наводних злочина током рата на Косову, спорног воза за К. Митровицу или рушења зида у истом граду) не знам, али примећујем да је много мањи број Срба који су дошли на задушнице у Косову Пољу.
Они који су већ стигли обилазе и коментаришу.
Опет су дивљали! Боже хоће ли ово престати, докле више!?
Стижемо и ми на гроб. Споменик није поломљен.
Хвала ти Боже! – кажем себи, док са гроба склањам мермерни крст, поломљен и бачен са споменика преко пута.
Узгред, крст је са споменика дечаку од једва осам година, преминулом много пре ратних дешавања.
Не бих да настављам. Исувише је болно и лично.
Осећај празнине и разочарања је ионако оно што ће ме пратити још дуго. Можда све до следећих задушница, а слутим и после њих.
Кажем празнине и разочарења, јер љутња ме је већ давно прошла.
А и на кога да се љутим?
Да ли на „дивљаке“, који су способни да чине оваква дивљаштва?
Да ли на изостанку реакције наших „представника у косовским институцијама“ ?
Да ли на представнике „Привременог органа Општине Косово Поље“ ?
Не знам, али знам да ови први немају савести и да ће дивљати и даље.
A ови други и трећи… ?
Они вероватно нису обавештени и не знају, а да знају „осудили би“ сигурна сам.
Дакле криви смо ми који на сваке задушнице покушавамо да се пробијемо до гробова својих најмилијих.
Криви смо што је за последњих десет и више година гробље у Косову Пољу очишћено само једном и то већи део, не читаво!
Криви смо! Бар се ја тако осећам!
