Ђурић: Србија јасно саопштила које су њене црвене линије, не пристајемо на чланство Приштине у УН
Србија је јасно саопштила које су њене црвене линије, наши европски партнери су о тим позицијама обавештени црно на бело. По ко зна који пут изговарам оно што је чврст и јасан став наше државе и владе: Србија не пристаје на чланство Приштине у Уједињеним нацијама, каже министар спољних послова Србије Марко Ђурић у интервјуу за “Новости”.
“О томе да ћемо постати кинески робови говоре они који жарко желе да ми будемо нечији робови. То је плод рајинског менталитета, који полази од претпоставке да Србија увек мора да се, фигуративно речено, приклони неком царству. То је потпуно погрешна дијагноза савременог положаја и улоге Србије у међународним односима. Србија је самостална држава која води прагматичну и предвидиву спољну политику, полазећи од сопствених политичких и економских интереса”, поручио је Ђурић.
Највиши ниво стратешког партнерства са Кином је несумњиво у интересу Србије, додао је он.
“Многи критичари нашег пријатељства са Кином заправо говоре из зависти, јер би и сами волели да имају неку врсту повлашћеног односа са једном светском силом каква је Кина”, истакао је Ђурић.
У којој мери Кина може бити већи заштитник Србије у УН, него што је била до сада? И колико је то сврсисходно по питању Косова, ако је та тема, вољом власти ДС, измештена из светске куће и препуштена ЕУ?
Кина поштује спремност Србије да, снажније него што би се то од једне државе наше величине могло очекивати, стане у одбрану међународног права и мултилатералног поретка у свету. Малочас поменута заједница за заједничку будућност почива управо на тим вредностима и премиси да су мир и заједнички развој у ери нове мултиполарности могући. Уједињене нације су најутицајнија универзална међународна организација и место где ће Кина природно промовисати такву визију будућности света. Сигуран сам да је огромна већина држава заинтересована за стабилизацију међународних односа и враћање у једно мирно и стабилно раздобље сарадње и заједничког напретка. Дакле кинеска подршка територијалном интегритету и суверенитету Србије није само услуга пријатељу, већ део једне много шире слике и пре свега ствар принципа. Истина, дијалог Београда и Приштине води се уз посредовање ЕУ, и ми ћемо у њему наставити да учествујемо са најбољим и најискренијим намерама, али то није дијалог о статусу, јер само се на једном месту одлучује о томе да ли је неки провизоријум, ентитет или сепаратистички покрет држава, а то су Уједињене нације.
Како сте доживели нападе у делу западне јавности током посете Сија? Ваш чести саговорник у САД Габријел Ескобар је оценио да долазак кинеског лидера „појачава тензије између Србије и западне заједнице“…Добијамо ли после руског и „кинески малигни утицај“?
У међународној јавној комуникацији се, будући да се налазимо у раздобљу својеврсне геополитичке нестабилности, каткад посеже за повишеним емотивним тоном, међутим Србија, као што сам већ рекао, води предвидиву и транспарентну спољну политику, и биће увек спремна да пријатељима и партнерима широм света детаљније образложи своје одлуке. Нико нема право да Србији ускрати могућност да следи своје интересе и да од нас тражи да својевољно ограничимо сопствене шансе за развој и напредак. На особености наше спољне политике када је реч о Кини не гледамо као на антагонизовање са било ким или бирање страна, већ су оне одраз одговорне и мирољубиве политике једне самосталне државе, а од тога, верујемо, корист нећемо имато са ми, већ и наши међународни партнери. Ми ћемо наравно наставити да унапређујемо билатералне односе и са САД, јер једно не искључује друго.
Те тензије између нас и запада нарочито је подигла Резолуција о Сребреници. Да ли је наш крајњи домет на Ист Риверу то да уздржаних и противника у укупном збиру буде више од оних који су „за“. Видите ли то као моралну победу Србије?
Србија, предвођена председником Александром Вучићем, чини огромне напоре да наш народ у неким будућим уџбеницима историје не буде стигматизован као геноцидан, јер то напросто не заслужује. Истовремено, наш отпор доношењу једне такве политичке резолуције мотивисан је и бригом за стабилност и мир у региону, јер Србија може да се развија само у стабилном окружењу. Јасно је да једна резолуција која прави хијерархију међу жртвама грађанског рата у БиХ не доприноси ни помирењу ни стабилности региона. Бројни су аргументи против оваквог неодговорног третирања људског страдања у једном ратном сукобу, пре свега зато што је јасно да иза тога не стоје искрене и племените побуде, и то је многима очигледно. Из политичких кругова у Сарајеву већ нам се прети некаквим новим тужбама, и то само потврђује да њима није ни до помирења, ни до постизања сагласности око нечега, нити до одавања поште жртвама и саосећања, већ до политичке освете, и то из најприземних етнонационалистичких разлога. Имамо некакве пројекције како би гласање пред Генералном скупштином могло изгледати, и сигурно је да оно неће бити ни близу онога чему су се спонзори резолуције надали.
Како се приближава дан за гласање тако на површину избијају суштински разлози за појаву овог документа: укидање Републике Српске, па чак и етикетирање СПЦ као злочиначке организације. Да ли ће финале тог бизарног процеса бити демонтажа РС, ревизија тужбе БиХ против наше земље, али и захтев за ратном одштетом?
Малочас сам констатовао да део политичке елите у Сарајеву нема хумане већ осветничке побуде. Само покретање једног таквог процеса беспотребно је удаљило народе у БиХ и скренуло их са пута сарадње и помирења. Србија ће као гарант Дејтонског споразума наставити да поштује територијални интегритет БиХ и да инсистира на дејтонској архитектури те државе, а то подразумева и подршку опстанку српског ентитета. Дакле Република Српска има нашу подршку, не само зато што је то ствар националне солидарности, већ и зато што је то наша међународна обавеза. Мрачни сценарији које помињете су могући, али наш државни врх и наша дипломатија ће свакако радити на томе да се они не остваре.
Ако Додик, како што најављује, покрене процес отцепљења од БиХ, хоће ли Београд подржати тај процес, јер то не би био хир већ изнуђена одбрана и Дејтона и српског народа?
Понављам, Србија, као гарант Дејтонског споразума, поштује територијални интегритет и дејтонску архитектуру БиХ.
Пошто је анекс Охридског споразума и званично постао део Поглавља 35, да ли се наши даљи преговори са ЕУ могу сматрати добровољним брисањем сопствених „црвених линија“ и пристанком да Косово постане чланица УН?
Србија је јасно саопштила које су њене црвене линије. Наши европски партнери су о тим позицијама обавештени црно на бело. По ко зна који пут изговарам оно што је чврст и јасан став наше државе и владе: Србија не пристаје на чланство Приштине у Уједињеним нацијама. Тачка. Ми нећемо постати пуноправна чланица ЕУ ни сутра, ни наредне године, пре свега због унутрашњих проблема ЕУ. Ко зна шта ће писати у поглављу 35 онога тренутка када наш пријем постане сасвим актуелно питање.
Да ли треба озбиљније размислити и о БРИКСу као алтернативи, уколико наш пут ка ЕУ и званично заустави ултиматум: нема чланства док не признате Косово? Уосталом, председник Вучић је већ добио позив за велику конференцију ове организације која ће се одржати у Москви…
Србија, како стоји и у програмским опредељењима нове владе, пуноправно чланстви у ЕУ види као свој приоритет. Надам се да не морам да дубље елаборирам каква политичка и економска логика стоји иза таквог опредељења. БРИКС ће несумњиво бити све већи и значајнији геополитички и економски фактор и ми немамо намеру да игноришемо ту чињеницу. Настојаћемо дакле да у сопственом интересу градимо односе и сарадњу са државама које припадају тој групацији, не доводећи у питање своје стратешко опредељење за ЕУ. Партнерства која Србија гради са многим државама ван Европе у једном тренутку ће бити баштина и на корист читаве Европе, а то ће и у ЕУ многи веома брзо схватити и биће нам, верујте ми, захвални због тога.
Ваш претходник Дачић често је говорио да кад је Србији тешко зна да ће му се једино Лавров сигурно јавити на телефон. Имате ли ви „другу линију“ у Вашингтону, с обзиром на то да сте изградили бројне контакте током амбасадорског мандата?
Србија годинама води конзистентну мултивекторску спољну политику и захваљујући томе данас желе да нас чују и саслушају у свим важним центрима одлучивања у свету. Напорно смо градили свој политички и дипломатски кредибилитет и нико више не може да каже да је Србија неискрен или непредвидив партнер. У Вашингтону у прошлости нисмо увек имали адресе на које смо могли да се обратимо, и некада је то било последица објективних околности, али некада је кривац, морам да признам, била и наша пасивност. Ако ишта сасвим поуздано могу да кажем о сопственом ангажовању на том пољу у последњих неколико година, то је да у време док сам обављао дужност амбасадора у САД нисмо били пасивни и да смо отворили многа врата која су нам колико до јуче била углавном затворена.
Извор: Новости