Код Централног споменика за 305 погинулих српских цивила и војника у Скеланима код Сребренице, служен је парастос и одата почаст убијеним Србима из овог места и суседних села, од којих је 69 настрадало на данашњи дан пре 31 годину.
Парастосу је претходило полагање цвећа на спомен-обележја настрадалим Србима 16. јануара 1992. године у селима Ћосићи и Калиманићи.
Настављајући етничко чишћење средњег Подриња и уништавање свега што је српско, започето у априлу 1992. године, јаке муслиманске снаге од неколико хиљада војника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су у зору 16. јануара 1993. године српска села око Скелана.
Муслиманске јединице упале су у села пре сванућа, убијале и клале цивиле на спавању у њиховим кућама, пљачкајући и уништавајући све што су стигле.
Тог дана убијено је 69 становника овог краја, а две трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико деце.Рањено је 165 мештана. Од 30 заробљених, половина није преживела мучења у сребреничким казаматима, а четворо се још воде као нестали.
Становници су тражили спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем Дрине.
Мост на Дрини, преко којег се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију, био је под сталном митраљеском и снајперском ватром и постао је српско стратиште, па је у покушају бекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима хладне Дрине.
Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је 11 година. Са мајком Милицом покушали су избећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени непријатељским куршумима.
Гордана Секулић убијена је на мосту, а њена два сина су преживела и данас живе у Сребреници са оцем Мирком.
Тада малолетни Цветко Ристић из Кушића остао је без целе породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи, сестра, а братове посмртне остатке још није пронашао. Кућа му је обновљена 16 година након рата.
Након уништавања више од стотину српских села и заселака у братуначкој и сребреничкој општини током 1992. године, муслиманске снаге предвођене Орићем, на Божић 1993. године заузеле су Кравицу и још неколико српских села у њеном окружењу, починивши стравичан масакр над цивилним становништвом.
Девет дана касније уследио је свеобухватан напад на Скелане и околна села уз учешће више хиљада припадника муслиманских јединица и, према Орићевом плану, то је требало да буде завршни ударац српском народу и његово уништење или потпуни прогон са простора сребреничке општине и леве обале Дрине.
За та два дана, на Божић у Кравици и 16. јануара у Скеланима Орићеви џелати убили су 118 Срба од којих више од половине цивила и ранили чак 345 особа од којих су две трећине били цивили.
Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, део српских Скелана и још неколико села.
Нису стигли до Црвице и њених заселака, те Петриче и то су једина српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.
За бројне масовне злочине које су муслиманске снаге починиле над Србима у Подрињу, па и за ове у Скеланима, нико није одговарао, а нису били обухваћени ни оптужницом против Орића у процесу који се окончао његовим ослобађањем у Суду БиХ, пренели су Срна и РТРС.
Извор: Т а н ј у г ; фото: Принтсцреен
