Двадесет шест година након НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, сведочења људи који су преживели тај период и даље су потресна. Петар Јаначковић, Зорица Живулов и Душанка Влаховић из Северне Митровице присетили су се страха, немаштине и разарања током 78 дана бомбардовања. Живот под бомбама, трауме које су остале и након завршетка бомбардовања, али и снага заједништва, саставни су део њиховог сећања.
Упркос различитим околностима у којима су се налазили – било да су радили у фабрици, боравили у склоништима или бринули о породици – саговорници истичу да су их страх и несигурност пратили сваког дана, док су звуци сирена и експлозија постали део њихове свакодневице. Заједнички им је и осећај неправде због страдања невиних људи и разарања, али и понос због солидарности и хуманости која је помогла да преброде најтеже тренутке.
Петар Јаначковић је за време НАТО бомбардовања био на релацији Вучитрн-Слатина. Како је навео, и тада је била радна обавеза у фабрици поцинкавања лима, а породица му је била у тада мултиетничком селу Слатина. Бомбардовање, присећа се, нико није очекивао – ни Срби, ни комшије Албанци.
„То је било мобилно стање, то сви знамо, и ми смо стварно имали у фабрици неко склониште. Био сам са женом и децом у селу Слатина. Стресно, све се зна, баш у близини нашег села био је војни магацин. Био је покривен земљом, само кров се видео, бомбардовали су га. И наше куће су тада доста оштећене. Сећам се, имали смо велику терасу сва у стаклу, све то било је поломљено. Деца су ми била мала, то је шок био. Тешко стање, веома тешко”, каже Јаначковић за Косово онлајн.
Као једну од најтежих чињеница у 78 дана бомбардовања, Јаначковић памти несташицу хране. „Најтеже је било када нисмо имали намирнице, нисмо имали хране. Мени је мајка била болесна у то време, па сам је водио у Митровицу на лечење. Морао сам и у фабрици да будем, да одржавамо каду цинка. Што се мене лично тиче, то су биле трауме. Деца су била мала у то време, сигурно су и они осетили, преносило се са нас на децу”, истакао је он.
Зорица Живулов је бомбардовање проживела у Јужној Митровици а како је казала, и дан-данас су свежа сећања, иако је прошло много година, јер трауме не могу да се забораве.
„Прва ракета је ударила у касарну на Баиру. То је било страшно. Тај звук и дан-данас чујем, како се приближава, имаш утисак као да ће да удари у тебе”, прича она.
Присећа се такође, да су деца, која су тада била школског узраста, имала трауме и сваке вечери у осам часова, питала да ли ће их и вечерас бомбардовати. На сирене су, како је истакла, обраћали пажњу само на почетку, јер су оне касније биле константне. „Ја и дан данас, када чујем петарде, мени није добро”, додаје Живулов.
Поред бомби које су падале са неба, за њу су стресна била убиства и отмице које су биле честе у том периоду. Преживљавање у том тешком периоду није било лако, али је српски народ, како је истакла, чувао заједништво кроз дељење хране. „Сви смо имали брашна, дружили смо се и онда смо размењивали коме је шта требало. Делили смо то што смо имали. Имали смо комшиницу која је радила у једној продавници, стизало је млеко и хлеб, не у количини која је била довољна, али она је обавезно оставила за нас, за целу зграду и онда смо делили. Ко је имао кромпир, ко лук, макароне, тако смо се сналазили”, рекла је она и додала да су преживели инфлацију 1993. године, те да су навикнути на немаштину.
Како је додала, у периоду неправедног бомбардовања највише се прибојавала за живот својих најмилијих. „Не знаш да ли је жив, да ли ће да погине. То су страшне ствари, то су све трауме које остављају трага за цео живот”, истакла је Живулов.
Душанка Влаховић присећа се да су жене и деца време у периоду бомбардовања проводили у склоништу.
„Када се зачула сирена, прво је требало смирити децу. Онда смо сви ишли у склониште. Сматрали смо да ћемо бити сигурни. Ниједно мушко нисмо имали у улазу, јер сви су били у резерви. Затварали смо спољна врата, плашили смо се Албанаца, јер и код нас и код њих има екстремиста. Страшно је било”, каже она.
Радна обавеза је постојала, а она је тада радила као медицинска сестра коронарне јединице. Сећа се, да је и тада у Северној Митровици било Албанаца који су се лечили и тврди да су третирани као и сви остали пацијенти, без разлике.
Живот у склоништу, како каже, био је необичан прве недеље, али су се касније навикли. У склоништима међу Србима владало је помагање и саосећајност. „Имали смо шпорет на дрва, ложили смо, спремали по нешто да се једе и навикли смо. Када је престало бомбардовање, кажемо, ’хоћемо ли поново у склониште да се дружимо’, јер је тада било дружење. Сви су силазили, то је зграда са три спрата, и дружили се. Резерве хране смо имали јер се најављивало бомбардовање. Тако да смо један другоме помагали. Нисмо имали Бог зна колико, али имало је за све. Делили смо све што смо имали”, испричала је Влаховић.
Најгора ствар у сећању јој је бомбардовање полицијске станице на северу.
„Ми смо, кад је престало бомбардовање, сваку ноћ, сваки дан били поред моста. Кад смо слободни, били смо поред моста, чували да га не би прешли да нас нападну. Дете моје колегинице је имало три године, сећам се да је упитало баку да ли ће је чувати, као што чувају мост, То је ушло и у дечју главицу. Али је било и дружења, и то смо прегрмили. Али неправедно, Србија није заслужила да буде бомбардована”, закључила је она.
Извор: Косово онлајн
