Предраг Радоњић, директор Народног позоришта у Приштини са привременим седиштем у Грачаници сматра да већина људи нема реалну слику живота на Косову и да су за то у великој мери одговорни медији. Подсећа да и даље има оних који на Косову планирају будућност и који немају резервне станове и резервне куће.
„Једна од трагичних чињеница је да постоје две фиоке стереотипа у које се убацују Срби са Косова. Или су примаоци социјалне помоћи и корисници народних кухиња, или су криминалци који користе ситуацију да лове у мутном. Као да не постоји та већина и читав свет између те две крајности. А то је 99 посто људи који долазе на наше представе. Људи ме питају како се живи доле, а већ имају формиран став и одговор. Ако одговорим нешто што није у складу са тим, они се расправљају и зато избегавам разговоре. Ретки су људи који питају широког срца да би нешто сазнали, а не да потврде своја предубеђења. Од тога да је све пропало, да се треба одрећи, до тога да треба да узмемо буздоване да се разрачунамо. Најмање је некакве емпатије и рационалне промишљености“, рекао је Радоњић у подкасту КОнтекст.
Као једну од лоших, издвојио је чињеницу да се српска популација на северу смањила за 30 одсто, људи се масовно исељавају након преузимања општина од стране Албанаца и погоршања положаја. С друге стране, као добру истакао је највећи наталитет међу Србима у околини Грачанице рачунајући све крајеве у којима живе Срби, од Бањалуке до Београда.
“Тамо је природно и нормално да жене имају петоро деце и зато се сваке године за Видовдан додељује награда ‘Мајка девет Југовића’, што је за дивљење. Основна школа ‘Краљ Милутин’ у Грачаници има 1.300 деце и онда помислите – има наде, рекао је Радоњић.
Институција на чијем је челу, каже, функционише под притиском који је из године у годину све јачи. Верује да је крајњи циљ политике Приштине да се максимално отежа рад позоришта или онемогући његово постојање под покровитељством Владе Србије.
„Сведоци смо гашења установа социјалне заштите, ПИО фонда, видимо како позивају директоре основних и средњих школа на информативне разговоре. С обзиром на историјат напада који је долазио на нас и од стране неких колега из позоришног живота на Косову и Метохији, али и од представника косовских институција, знамо да ће то бити нешто што ће доћи на дневни ред“, рекао Радоњић.
Није само Грачаница матична сцена приштинског позоришта, објашњава Радоњић. Играју у најмање двадесет места широм Косова и зато би гашење те институције било велики ударац за српску заједницу. „Сигурно се не може поредити са гашењем Дома здравља, то је елементарна потреба. Али намеће се черчиловско питање – шта ћемо онда да бранимо? Култура није егзистенцијално фундаментална, али тај неки духовни аспект живота је јако важан“, наводи он.
Протеклу позоришну сезону обележиле су три премијере. „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“, представа за децу „Пепељуга“ и представа „То смо ми“ која се бави биографијама глумаца приштинског позоришта. За почетак наредне сезоне најављује се „Косовски циклус“ по мотивима епске народне поезије.
„Упркос свим околностима, чини ми се да Народно позориште у Приштини никада није функционисало боље него сада. Између тог осећаја егзистенцијалне угрожености и тога да имамо нашу мисију, ми смо одбарали да радимо оно што је једини наш излаз. Докле год постојимо да радимо темељно, да производимо садржај, да играмо за људе на КиМ. Да гостујемо и у другим деловима Србије и представљамо наш рад, што је подједнако важан фактор који доприноси повезивању са Косовом и дешавањима на Косову“, рекао је Радоњић.
Рођени Ужичанин већи део живота и каријере провео је на Косову. Ипак, каже да му је тешко да објасни себи, још теже другима, шта се тренутно дешава.
„Објаснити ситуацију и положај Срба захтева једну широку, озбиљну студију, неку врсту посвећености и сагледавања историјата. Како објаснити да људи имају дупле личне карте, регистарске ознаке, да они који су се венчали 2005. у српском систему у Косовској Митровици сада морају поново да се венчавају у косовском систему да би добили папире. То је једно лудило. Људи који могу да имају документа ‘две државе’ заправо немају никаква права и у овом тренутку су најугроженија етничка заједница у Европи“, наводи.
Сматра да је Аљбин Курти створио атмосферу у којој многи верују да треба хитно решити „српско питање“ на Косову.
„Исто је важило за Србе у Хрватској за време Туђмана да се морају свести испод пет посто. Срби на КиМ су врло близу тог свођења на испод пет посто, када по политичким узусима престају да буду политички фактор који може да утиче на збивања. Куртију не би сметао тај симболички број, можда би му и одговарао да може да каже да има Срба на Косову. У свом бирачком телу Курти важи за непоколебљивог политичара који на агресиван начин брани националне интересе, али за Србе и делимично међународну заједницу је човек који није спреман на дијалог и компромис“, каже Радоњић.
Радоњић се готово две деценије бавио новинарством и учествовао је у оснивању бројних локалних медија на Косову након рата. Аутор је филма „Споразум“, првог и јединог српског филма снимљеног на Косову после 1999. године.
Извор: Косово онлајн
