Народна кухиња „Мајка девет Југовића“, која функционише при Епархији рашко-призренској, а коју већ 25 година предводи Светлана Стевић уз помоћ запослених и људи добре воље, на дневном нивоу обезбеђује бесплатан оброк за готово 2.500 људи. Изазови у тешким временима за Србе на Косову, били су само мотивација да се настави са пружањем помоћи сваке врсте најугроженијима, без обзира на верску и националну припадност. Данас, након четврт века, ова народна кухиња и даље је центар окупљања и адреса којој се људи обраћају.
Како је новобрдски крај важио за један од сиромашнијих, управо је прва народна кухиња отворена у Прековцу у општини Ново Брдо, где се дневно припремала храна за 86 корисника, а у међувремену се тај број повећао.
Управница Народне кухиње Светлана Стевић присећа се 1999. године, када народ, затечен ситуацијом, није имао средстава да преживи, када чак ни продавнице није било у близини.
„Дошло се на идеју да се директно помогне људима тиме што ће се припремати храна и месити хлеб. Почело се јако тешко у том периоду, и тада смо дошли овде, у село Прековце, пошто је општина Ново Брдо и тада и сада важила за једну од најсиромашнијих и најугроженијих општина, јер су већином, 90 одсто људи, радили у руднику и бавили се понешто мало сточарством. Затекли смо хаотично стање у овом погону, то је бивша Југославија направила за помоћ Србима на простору Косове и Метохије у ЈУ програму, како се то тада популарно звало. И ово је погон грејних тела Југотерм Гњилане где је све било уништено и растурено. Полако смо кренули на једном шпорету ‘смедеревцу’ да припремамо храну за 86 наших корисника. Од 86, сада се стигло на 860. То само показује колико ситуација није побољшана, него је погоршана и колико је тешко преживети на Косову свих ових година“, рекла је Стевић за Косово онлајн.
Број корисника народне кухиње се из године у године повећавао, истиче Стевић, додајући да су сада кухиње распоређене на шест локација широм Косова.
„Овде у Прековцу имамо за општину Ново Брдо и општину Гњилане. Имамо за Горњу и Доњу Камницу две, у витинском крају у селу Врбовцу имамо једну, задњу отворену у Клини у селу Беркову, и то је шест народних кухиња где се тренутно храни око две и по хиљаде људи. Што се пунктова тиче, то је јако тешко избројати, јер човек који, на пример, дели за општину Ново Брдо, он је сада већ завршио једну туру поделе хране и сада креће у другу туру поделе хране, јер прво, ауто је сувише мали да би мого да натовари целокупну количину хлеба и хране да би могао да обиђе целу општину Ново Брдо и обиђе негде око 140 километара дневно где људи чекају на том пункту са кантицом и са торбом где узимају храну и добијају хлеб“, наводи Стевић.
Међутим, како истиче, није само храна оно што стиже до корисника, али и осталих људи који живе у тешким условима.
„Уз то се обично дели нешто хигијене, зависи шта нам наши донатори пошаљу, ту буде и гардероба за децу, обућа… Почео је да стиже и школски прибор, у септембру се дели. Значи све оно што је у суштини потребно једној породици да може да функционише, да живи и да ради, а ми да можемо да помогнемо и у покућству, и у гардероби, у пољопривредним машинама, у семенској роби, у давању стоке коју породице хоће да гаје. Али опет кажем, све то не би било без добрих људи који нам помажу, који знају да ми постојимо већ пуних 25 година. И волим да кажем да смо ми испружена рука, само један проток тих средстава које нама у суштини донатори шаљу за наше породице које су остале овде да живе“, навела је Стевић.
Било је тренутака, каже Стевић, када је помишљала и да одустане од мисије у коју се упустила.
„Као сваки човек од крви меса, упаднеш у неко искушење па кажеш `ја стварно више не могу`, јер радити са људима је јако тешко. Нарочито кад видите неке тешке приче, ја сам мајка четворо деце, бака троје унучади, па вас то толико погоди да вам буде стварно тешко у том тренутку и кажеш себи па стварно не могу више да издржим. Треба имати јако срце да све то видиш, да преживиш. Нарочито тамо где су деца. Кад одете па видите како тешко живе, како се муче, примају социјалу, али није то довољно да би се преживело, да одшколујеш децу, да деци пружиш неку сигурност“, наводи Стевић.
Како додаје, без помоћи донатора и подрше Владе Републике Србије, преко Канцеларије за КиМ, ова прича не би била успешна.
„Ми се трудимо преко наших донатора да свима помогнемо, нарочито деци. Да реновирамо куће, направимо купатила, обезбедимо средства за школу, ту нам много помаже Баштионик из Републике Српске, они имају преко 150 ђака које стипендирају сваког месеца школске године, и многе друге организације, Срби за Србе, Навијачи Партизана и Црвене звезде, Канцеларија за КиМ која несебично помаже задњих неколико година. Господин Петар Петковић је и посетио народну кујну и видео чиме се ми бавимо. Тако да, имамо јаку подршку свих људи у окружењу, и саме државе, да се ово настави и да се и даље помаже људима, јер ми нисмо само народна кујна која припрема храну, ми смо један центар где се људи окупљају, где траже разне врсте помоћи, где траже чак и лечење, и лекове, и слање деце у централну Србију на лечење. Тешко је, није лако, али 25 година прошло се кроз разна искушења, нормално је да се и ја припремам да одем у пензију и да ће ово преузети, ако буде потребно, неко други. Целу себе сам овде дала и не само ја, него и цела моја породица и мој супруг који је свештеник и моја деца који долазе и помажу и многи волонтери из Србије, и из иностранства који дођу, обиђу народне кујне, помогну нам око дрва, сена, око било чега, нама је свака врста помаћи потребна“, истакла је она.
Поред спремања хране, народна кухиња има и сопствену економију и на тај начин створила је систем самоодрживости.
„Имамо фарму крава, преко 57 грла крава, имамо 26 бикова, 137 коза, преко 200 грла оваца, имамо наша живинарник где узгајамо значи доммаћу жиивну, имамо и коке носиље, имамо фарму свиња, преко 250 грла свиња имамо. Све је то у циљу за народну кујну. Обрађујемо и земљу на 46 хектара. Ту се производи поврће за потребе народне кујне. Имамо погон за пастеризацију поврћа, све оно што преостане се обради да може да се прода да бисмо могли да накупимо дрва или платимо електричну енергију. Ту је и млекара, где се припрема сир и нормално користи се и млеко у народној кујни и сир за народну кујну и за наше кориснике, свему смо се потрудили и побринули да не мањка ни у месу, ни у млеку и млечним производима“, наводи Стевић.
Не може се рећи колики је број људи задужен за све послове који се обављају у оквиру народне кухиње, додаје Стевић, напомињући да је велики број волонтера укључен.
„Не може се рећи да су радници, то су већином волонтери које ми понешто платимо и ту нам помаже Канцеларија за Косово и Метохију. Негде око 85 породица је збринуто нашим радом. Како на фарми, тако у пекари, у кухињи, разношењу хране на пољопривреди. Ми узимамо и сезонце, када је сезона рада на пољопривреди јер не можемо све да постигнемо сами. Имамо доста пластеника, преко 30, ту су људи који производе поврће, све врсте поврћа, то не купујемо. Трудимо се да и сами допринесемо да народне кухиње буду што сигурније и да се не бринемо шта ће бити сутра“, наводи Стевић.
Народна кухиња ради 24 часа дневно, истиче Стевић, описујући укратко како изгледа један радни дан. „Пекари одлазе одавде у 6 сати, ми преузимамо јутарну смену, тј кувар. Он подлаже казане, почиње да кува. Храна одавде креће у 11.15 за општину Ново Брдо, у 12 сати за општину Гњилане. После тога смо ми до касних поподневних часова овде у припреми за сутрашњи дан, онда долазе пекари који се спремају да ложе пекару, пошто је ова пекара на дрва, да би испекли хлеб, тако да, ми смо овде 24 часа“, наводи она.
Корисници кухиње су, како истиче, сви људи којима је помоћ неопходна, и не деле се, напомиње, према националности и верској припадности. „У кујни се хране и Албанци, који узимају суве намирнице, има негде око 25 породица које сваког месеца, почектом месеца, долазе да узму намирнице, то су наши дугогодишњи корисници. Роми користе храну кувану у селу у Бостану, у каменичком делу. Не враћамо никога са казана. Сви су добродошли и свима ће се пружити онолико колико се може. То је као једно дете од 25 година, то је зрео човек, завршио је сада већ и факултет, а ево народне кујне толико постоје, без престанка рада свих 25 година. Тешко је, није лако, али ваљда ће бити боље“, каже Стевић.
А да ће бити боље, уверена је, јер су људи они који јој, како истиче, дају снагу.
„Људи ми дају снагу и нормално да би било лепо када би се народне кујне затвориле и када би се сви вратили ономе што су радили пре 1999. године, да раде у руднику или у било којој другој фабрици на просторима Косова и Метохије, да гаје стоку, да обрађују земљу, да све раде оно од чега су живели пре, доприносили пре 1999. године. Било би лепо да се кухиње затворе, да се сви вратимо у нормалном животу, али ми ћемо постојати и до задњег човека коме буде потребна храна. Нарочито старима, болеснима, немоћнима и породицама са много деце. Ту смо не само да им пружимо помоћ у храни, већ и у било којим другим потребама и подршку да им дамо, јер ми смо овде на Косову и не планирамо са Косова да одлазимо, тако да и ове породице које су укључене у рад и њима то јако много значи. Кад људи дођу, па кажу `данас смо дошли само на кафу, да попричамо, да видимо како сте`, па се присећамо, па их ја обиђем, видим како живе, треба ли им шта, када дође зима ми им поможемо у дрвима, у набавци шпорета, у спремењу зимнице. Значи одавде се једноставно не врати нико да не оде са пуном торбом или пуним стомаком. То је најбитније“, закључује Стевић.
За припрему хране задужен је кувар Миладин Костић који је од 2001. године са управницом делио, и тужне, али и срећне моменте у кухињи. На питање да ли му је тешко да припрема храну када је напољу хладну, или на 40 степени, Костић одговара да ништа није тешко, ако се воли.
„Није ништа тешко када имаш вољу да радиш, када знаш за кога радиш, знаш ко ти долази ту, свакодневно долазе и гледаш озарена лица када одлазе одавде. То ми даје неки морал и и даље радим овде, а није тешко верујте ми, имам доста помоћника. У 7 сати почињемо у 10.15 максимално буде готово свакога дана, за три и нешто сата мора да буде спремно, сви казани од 1,9 литара, имамо 360 литара свакога дана за око 520 корисника дневно гњилански и новобрдски регион, али све постижемо. Није тешко, јер се навикнете, ја сам горе радио у кухињи, ту и 50 степени буде, онда морам хитно у хладњачу где је 15 степени, није тешко све што се воли, јер ја волим то да радим“, каже Костић.
Сви људи добре воље могу помоћи Народној кухини слањем смс поруке на број 1033 у мрежама Мтс, А1, Yettel и Globaltel (уз текст – Помоћ Народним кухињама на КиМ). Осим хуманитарних смс порука, може се помоћи и директним уплатама преко жиро рачуна број: 205-243659-06, на име “Епархија рашко-призренска”, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, са назнаком: “Помоћ за Народне кухиње”.
Извор: Косово онлајн
