Збирка песама „Док не постанем кост“ песникиње Александре Јовичић Ђиновић, представљена је љубитељима поезије у Дому културе у Грачаници. Поред ауторке, о књизи су говорили и Јелена Костић и Жарко Миленковић.
Љубав, патња, промашене прилике, искушења и погрешни избори, жене и робовање предрасудама и стереотипима, све се то проплиће кроз песме Александре Јовичић Ђиновић, а све те песме сачињавају збирку која носи назив „Док не постанем кост“. Збирку, прожету искреношћу и емоцијама.
– Мислим да поезија без искрености може да буде пријемчива, али да нема ту тежину. Најчешће пишем о стварима које знам и верујем у то да људи треба да пишу о стварима које најбоље познају. Наравно, свако од нас ко је писац, ко је уметник, ко се бави било којом врстом уметности, генерално посматра свет око себе и сматрам да су уметници та призма кроз коју се свакодневница једноставно прелама, хтели ми то или не. Речи су моје оруђе и трудим се да моје песме буду и хроника овог живота, ствари које се нама дешавају, мојих личних догађаја и догађаја других – рекла је Александра говорећи о свом стварању.
Јелена Костић истакла је да се Александра у својој поезији отвара нека нова питања који би требало да се бави друштво.
– Чињеница је да самом искреношћу и веродостојношћу којом Александра отворено прича о темама које је проживела и сама, она ствара једну спону са читаоцима која нуди један невероватан доживљај. Као читалац када схватите да је песник то заиста доживео , имате апсолутно другачију перцепцију онога што читате – појаснила је књижевни критичар Јелена Костић.
– Све ове песме су заправо сублимација неких великих животних искустава. Све те песме могу да буду грађа за некакве романе. Александрина поезија припада савременој српској поезији – истакао је песник и књижевни критичар Жарко Миленковић.
Александра Јовичић Ђиновић рођена је 1986. године у Приштини, одрасла у Ораховцу. Добитница је више књижевних награда од којих се истичу: „Мак Диздар младом пјеснику“ и „Милутин Бојић“ за младе песнике. Поред поезије, Александра пише и есеје.
