Грађани севера Косова месец дана од затварања српских институција: Као да је ружан сан

Као да је ружан сан. Кошмар из кога очекују буђење. Овако грађани на северу Косова, без да пуно кажу, описују како им је, месец дана од укидања српских институција.

Атмосфера збуњености и неизвесности приметна је од Лешка све до Северне Митровице. Томе без сумње доприносе полицијске базе. Неке су старе, неке нове, а неке изгледају као тврђаве. Дуж тог пута део српске свакодневнице постале су и појачене патроле Косовске полиције, блиндираа возила… Своје дневнице уредно уписују и припадници Кфора. И њих је много више него раније. У саопштењима наглашавају да је њихова мисија у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Ипак, за већину грађана овог дела Косова, ова свакодневница је у мору новонасталих мука – тренутно најмања.

У разговору са репортерима Косово онлајна кажу да им је прво укидање српске робе, затим лекова и на крају динара већ произвело довољно компликација да им нека нова није требала. А добили су је.

Од пре месец дана уместо да најједноставнији адмиистративни проблем реше у року сат времена сада су „ни на небу ни на земљи“. У најбољем сценарију, кажу, за такав посао ће им убудуће требати читав дан. Најгорем сценарију се не надају. Цитирају ону народу: „И од већег зла има горе“, па стрпљиво чекају.

„Пре месец и по дана сам се други пут породила, родила друго дете и оно што ме је овога пута задесило заиста је као неки ружан сан“, прича Данијела Гвоздић из Северне Митровице.

Иронично каже да њено живо и здраво дете тренутно „не постоји“.

„Оно нигде није забележено у матичној књизи рођених и то за собом вуче многе последице. Моје дете нема здравствену књижицу, родитељски додатак не остварујем… Заправо, питам се хоће ли моје дете моћи да прими било коју вакцину. Знате, деца нису ствари. Они не би смели да чекају на све ово. По хитну поступку треба све ово да се реши, јер деца  су наша најболнија тачка и мислим да све ово не би требало они да преживљављају, а и њихови родитељи заједно са њима“, каже искрено ова млада мајка.

Начелник Општинске управе Северна Митровица Саша Петровић каже да случај Данијеле Гвоздић није једини, а да су се, ни криви ни дужни, на удару нашли обични грађани.

„После месец дана од упада у канцеларије привременог органа као и локалних административни служби десило се то да од тада 400 људима има ускраћено право на рад, узурпиран им је пословни простор, не могу да одлазе на свој посао. Иако смо од почетка постављали питање и чекали одговор, до дана данашњег нисмо добили одговор када ће нам бити омогућено да поново почнемо да радимо“, каже Петровић.

Наводи да је грађанима на северу укидањем ових институција укинуто не само право на живот, када је реч о новорођеној деци, већ, као у некој црнохуморној комедији – право на смрти!

„Породице оних којима је неко преминуо не могу да га упишу у матичну књигу умрлих, не могу да остваре право на оставинску расправу, па чак и ако је покојникова жеља била да буде сахрањен негде у централној Србији то је такође немогуће испунити“, прича Петровић.

Додаје да је списак новонасталих проблема велик и да је повезан са свим оним обичним животним питањима.

„Млади парови који су желили да се склопе брачну заједницу, од 30. аугуста је то неомогућено у нашој територији. Сва деца која се роде у међувремену, биће ванбрачна деца, па ће се након тога, у неким другим поступцима утврђивати њихов статус“, објашњава.

Као један од кључних проблема наводи питање дечије заштите.

„То је тренутно један од горућих проблема. По Закону о подршци и побољшању материјалног положаја породица са децом, наше службе су се бавиле хендикепираном децом или ометеном у развоју. Наше службе су поносиле захтев и спремали документацију да би пред надлежном комисијом која је радила при Здравственом фонду, утврђивали степен или инвалидитета или болести те деце. А након тога одређивали, рецимо, личног пратиоца, персоналног асистента приликом одласка у школу уколико је реч о деци школској деци и остваривање неких других права које породице које имају такве проблеме неће моћи да остварују. Заиста долазе у проблем баш те категорије лица и породице које су заиста највише погођене овом мером затварања локалних администрација“, истиче Петровић.

Као други озбиљан проблем наводи питање социјалних давања, социјалне помоћи и једнократних новчаних помоћи.

„Све је то од 30. аугуста онемогућено породицама које живе на територији општине Северне Митровице. То је немали број људи који нису могли да се на други начин материјално збрину, па су кроз те једнократне новчане помоћи осваривали неке своје основне животне потребе. Живели су од те помоћи“, упозорава Петровић.

Објашњава да је у тој категорији велики број грађана који је због свог здравственог стања имао потребу да се обрати општини јер средства која је добијао од здравственог или пензиного фонда на име лечења нису била довољна.

„Ми смо имали велики број грађана који су због свог здравственог стања имали потребу да се обраћају општини. Подносили су захтеве и ми смо кроз једнократне новчане помоћи плаћали одласке на лечење у веће здравствене центре, плаћали скенере, тумор маркере… Све је то од 30. августа онемогоћено грађањима са територије општене Северна Митровица и све три општине на северу Косова. Заиста ово ако се настави, пазите првих је мјесец дана прошло, појмим се да ће с аспекта хуманих права, социјалних права ово заиста попримити облике једне катастрофе, јер то ће заиста тако изгледати на терену и бити тако“, упозорава Петровић.

Грађани Северне Митровице признају да им је све теже и компликованије да живе. А ништа друго не траже.

„Знате како, врло је тешко. Мени тренутно није потребан ни један документ, али старији људи се једва сналазе. Моле некога да их превезе до рашке како би извадили неки документ. Не видим излаз из ове ситуације“, каже једна од млађих житељки града на Ибру.

Други саговорник подсећа да је укидање српских институиција само настава проблема са којима се суочавају, подсећајући да је све почело укидањем динара.

На питање како се сналазе лаконски шири руке.

„Како? Како знамо и умемо. А него где? Где је друго да идемо? Јел то лепо, јел то нормално, јел то здраво? Да пензију коју смо зарадили и радили годинама, за терапију мора да се иде у Рашку или било где. Јел то здраво? Није до динара. То је срамота. То је срамота и брука. И то свет хладно гледа и шта? Ништа. То је нормално“, прича старији господин.

„Пуно тога му је на души, па је олакшава. То би онај без и минуте школе решио. Не може да се тражи и да се добије нешто што никад није било. То говори да је Косово са светињама и све то, српска земља, и Србија“, поручује.

Ништа другачији одговор нисмо добили ни у центру Северне Митровице.

Неки од грађана кажу да Влада Србије чини све да би олакшала живот људима, али да последња дешавања компликују народу живот.

„Све је теже и теже и компликовано за народ. Највише испаштају грађани. За основне услуге ми морамо да идемо за Рашку. И то наша влада све чини да нам пружи услуге да буде што доступније. Међутим ово је све теже издржати“, поручује један од пролазника.

Један од млађих Митровчана који није желео пред камеру размишљао је неколико минута пре него што је одговорио на крајње једноставно питање: „Како живите, месец дана касније“.

„Кошмар из кога чекамо буђење. Тако се осећамо“, каже кратко.

Извор: Косово онлајн