Општом офанзивом аустроугарске Балканске војске у Првом светском рату на српске положаје 16. новембра 1914. године, пре 110 година, започела је Колубарска битка која је завршена месец дана касније великом победом српске војске под вођством Живојина Мишића.
Масивни напад аустроугарских трупа, њих око 200.000, после претходних неуспеха Срба на Дрини, односно Мачковом камену, у првој фази је био успешан.
Тешко преморене, недовољно снабдевене, без неопходне артиљеријске муниције, под кишом која данима није престајала, промрзле и деморалисане српске трупе се повлаче дубље у унутрашњост земље.
Притом, два дана раније, у ноћи 14. новембра у борбама на Сави код Шапца, командант Прве српске армије генерал Петар Бојовић је рањен. На командној позицији заменио га је генерал Живојин Мишић.
Опште повлачење српских трупа из правца Мачве, са Соколске планине, Мокре горе, трајало је пут Ваљева, и јужније, пут Ужица.
Уморним и промрзлим војницима, недовољно снабдевеним обућом, одевним предметима, цирадама односно шаторским крилима, што би их колико толико штитило од падавина и хладноће, мокрим до голе коже, знатним делом је тада овладао очај. Болести и дезертерства нису били реткост.
Повлачење је настављено дубље у унутрашњост, после пада Ваљева, пут десне обале Колубаре. Замисао је била утврђивање на потезу Повлен, Маљен, Сувобор.
У стању очаја, с тешком муком, напуштен је такође Београд, да би линија одбране била одређена на Космају.
Све време је притом пружан жилав отпор колико су околности допуштале.
Аустроуграске трупе међутим заглавиле су се такође, услед непроходних, и иначе лоших, раскаљаних путева, а и због набујалих вода. Чак је и невелика Колубара, услед обилних падавина постала озбиљна препрека.
Наређење српске Врховне команде, смештене тада у Крагујевцу, било је да се изврши утврђивање на десној обали Колубаре и Љига, а да се мостови на Колубари униште. Лазаревац су Аустроугари заузели 18. новембра.
Пошто је генерал Мишић 26. новембра проценио да су прилике безизлазне тражи дозволу да повуче трупе на Рудник, што је подразумевало напуштање Сувобора. После тешких преговора са претпостављенима, претње оставком, Мишић најзад некако добија делимичну сагласност војводе Радомира Путника, заповедника Штаба Врховне команде.
Одступање у складу са проценом генерала Мишића започело је изјутра 29. новембра пут Рудника и Горњег Милановца. Делом, он је тада поступио самоиницијативно.
Аустроугарска команда дошла је затим до закључка да је српска војска потучена, да је узмак последица краха.
Паралелно, српској команди постаје јасно, на основу сведочења заробљеника, да је стање трупа Аутроугарске такође очајно. Владала је општа деморализација, премор, хладноћа. Притом, трупе су биле развучене прекомерно због конфигурације терена фронта. Чак је и снабдевање било нередовно.
Тих дана Србима најзад пристиже преправљена артиљеријска муниција, коју су у Војно техничком заводу у Крагујевцу успели да скрате 2,5 милиметра, у складу с потребама. Такође, упркос општој конфузији ратних околности делимично окупиране земље, Државна железница Краљевине Србије показала је изненађујућу ефикасност. Преправљена муниција, око 20.000 граната, је тако српској војсци стигла на време.
Пристигла је и извесна попуна у људству са југа земље. Поред других и легендарних 1.300 каплара из Скопља.
Такође веома важно, српским трупама које су се повукле у складу са замислима генерала Мишића успело је током неколико дана одмора да се наспавају, осуше, окрепе, снабдеју. Попуна је окончана 2. децембра.
Тих дана међу војнике на линију фронта долази и стари краљ Петар, с циљем подизања морала. Успешно испоставиће се.
Офанзива, контранапад Срба започиње 3. децембра. И то пут Сувобора, Маљена, ка Ваљеву, како би Аустроугарске трупе биле пресечене.
Претходно, Мишићев план је најзад усвојила Врховна команда. Тако да је тог 3. децембра уследила паралелна општа офанзива све три српске армије и Ужичке војске на непријатеља.
Уследио је крах аустроугарских трупа, и бег преко Дрине и Саве.
Последња стопа ондашње Краљевине Србије ослобођена је 15. децембра.
Пораз аустроугарске војске био је потпун, и запрепастио је тада не само Беч или Берлин, него и савезничке команде. Отприлике две трећине људства Балканске армије Војске Аустроугарске избачено је из строја.
Српска победа била је потпуна. Главнокомандујући српске војске регент Александар Карађорђевић доделио је потом генералу Живојину Мишићу чин војводе, коментаришући: „Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу, у време када је други већ нису имали“.
Извор: Танјуг
