Приштина је потпуно онемогућила повратак расељених, док међународна заједница потпуно игнорише општу нетолеранцију и нерасположење за повратак Срба на Косово, изјавила је социолог са Института за европске студије Марија Марсенић, наводећи да последњи случај каменовања стана повратнице Данице Гашић из Ђаковице то најбоље показује.
„Потребно је обезбедити да повратници буду заштићени од дискриминације, да имају потпуно учешће у јавном животу, приступ јавним службама, социјалној заштити, слободи кретања… А ми видимо да су шампиони демократије, како такозване косовске власти себе воле да називају, ово апсолутно онемогућили. Такође је важно напоменути да међународна заједница у свим извештајима ово питање, једну од најдужих избегличких криза, просто не спомиње или је спомиње у оквиру неких споредних напомена, потпуно игноришући и изостављајући да прича о општој нетолеранцији и нерасположењу за повратак Срба на Косово и Метохију“, изјавила је Марсенић за Косово онлајн.
Коментаришући Стратегију за решавање питања избеглица и интерно расељених лица за период од 2024. до 2030. године Владе Србије, Марсенић каже да је повратак могућ само у средине на Косову где су Срби већинско становништво.
„Највеће шансе за повратак су на северу Косова и Метохије, у четири српске општине: Северна Митровица, Звечан, Лепосевић и Зубин Поток. Наравно, ту су и Грачаница, Штрпце, па и Велика Хоча и Ораховац где постоје изграђене и формиране српске заједнице, јер су те области поред етничке компактности и релативно безбедне за живот“, сматра она.
Уверена је да је повратак у друге делове Косова апсолутно немогућ.
„Повратак у друге делове Косова као што су Урошевац, Ђаковица, Пећ, Приштина и остала већински албанска подручја, био би апсолутно немогућ, јер би се људи суочили са озбиљним безбедносним претњама, али и са веома великим и тешким правним и административним проблемима“, наглашава Марсенић.
Објашњава да и повратак у већински српске средине подразумева испуњење читавог низа предуслова.
„Услови за повратак присилно расељених Срба на Косова и Метохију су лоши. Теоретски, требало би да се испуни низ предуслова попут безбедностне стабилности, институционалне подршке, имовинског питања, смањења етничких тензија и слично како би све то могло да буде и у пракси изводљиво“, каже Марсенић.
Упозорава да је најбољи доказ за то последњи инцидент – каменовање стана једине српске повратнице у Ђаковицу, Драгице Гашић који се догодио вече уочи њене славе – Аранђеловдана.
Марсенић каже да је Гашић од почетка била суочена са озбиљним проблемима.
„Попут застрашивања, обијања куће, преметачина, немогућности да купи основне животне намирнице у Ђаковици, јер Албанци просто нису хтели да јој их продају, па се основним намирницама снабдевала са северног дела Косова и Метохије. Видимо да чак и после три године од њеног повратка тај процес реституције иде веома споро и јако је компликован. Имамо и низ других примера где су се обијале српске куће када су власници тих кућа на путу. Суочавали су се са пљачкама, преметачинама и тиме им се шаље јасна порука, дакле да се не враћају и да је опасно да се врате на своја огњишта“, упозорава Марсенић.
Наводи да су сличне проблеме имали и повратници у села Љубожде и Дубрава где су затицали графите ОВК и слично.
„Тако да видимо да је тај читав процес пун системских проблема која обезхрабрују Србе да се врате на Косово и Метохију“, подвлачи она.
Као још један крупан проблем, наводи чињеницу да Срби не би могли да се врате на своје зато што им је имовина или узурпирана или уништена, а да онима који се и одлуче на повратак прети опасност да се суоче са оптужбама за ратне злочине.
„Ми знамо да је већина српске имовине противправно запоседнута, узурпирана и уништена. Дакле, у великом броју случајева куће су запаљене, земљишта нелегално одузета, станови препуштени трећим лицима… Још један од веома важних проблема јесте да Срби који након дуго времена одлуче да се врате на Косово и Метохију и да реше то имовинско питање суоче се са оптужницама за ратне злочине“, упозорава Марсенић.
Извор: Косово Онлине
