Поповић: Међународна заједница у потпуности затајила по питању повратка Срба на Косово
Помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију из сектора за правну заштиту, подршку локалној самоуправи и имовинско-правне послове Игор Поповић оцењује да је међународна заједница у потпуности затајила када је реч о повратку расељених Срба на Косово и да ни 25 година од краја рата не постоји механизам који би омогућио повратак више од 250.000 расељених Срба.
“Када причамо о повратку Срба и неалбанаца, или интерно растајаних лица са Косово и Метохију, видимо да је 800.000 Албанаца експресно враћено те 1999. године из Албаније, из Северне Македоније, да је постојао механизам, ефикасан механизам њиховог повратка на Косово и Метохију. Међутим, када је реч о више од 250.000 Срба са територије Косова и Метохију не постоји никакав механизам. О томе се једноставно не прича”, каже Поповић за Косово онлајн.
Објашњава да је обавезу повратка расељених преузела мисија Унмик на основу Резолуције 1244, а затим и споразумом између Србије и Унмика, такозваним Споразумом Хакеруп-Човић из новембра 2001. године.
“Унмик је преузео одговорност за враћање интерно расељених лица на Косово и Метохију, међутим од свега тога није било ништа”, истиче Поповић.
Додаје да је резултат такве политике чињеница да је повратак Срба, интерно расељених најнижи у свету.
“Мање од два процента. Била је евиденција да је преко 250.000 расајених, а да је враћено 11.000 лица, од тога је 5 .000 Срба. То је једноставно веома мали проценат. Причамо о одрживом повратку, не о томе колико је формално регистровано повратника, него колико је тих људи стварно враћено и остало тамо да живи. То је изузетан мали, мали проценат”, објашњава Поповић.
Каже да је мали проценат повратника резултат процедура које су између осталог уместо колективног, инсистирале и форсирале индивидуални повратак Срба у средине из којих су његови сународници протерани.
Друга опција, наводи, били су “баланс програми”: колико се у некој општини обнови српских, толико мора и албанских кућа.
“Највећи повратак је након 2001. забележен на територији општине Исток, Осојани, Тучепи, Шаљиновица, Кош, Суви Лукавац…. Али, у те средине љдуи су се колективно вратили кршећи правила”, истиче Поповић.
Додаје да је међународна заједница у овом сегмент у потпуности заталија када је реч о повратку српске заједнице на Косово. “Нити се то помиње у јавности, нити они то третирају као проблем”, наглашава Поповић.
Објашњава да се повратници, они који су и поред свега успели да се врате сада суочени са озбиљним безбеносним проблемима, а посебно пљачку њихове имовине.
“За свако њихово угрожавање имовина, Канцеларија за Косово и Метохији обраћа се свим мисијама које тамо делују. Унмику, Еулексу, Оебсу, Делегацији ЕУ… Детаљно опишемо сваки напад, детаљно опишемо жртве, све описујемо и не могу да кажу да немају информације јер имају све податке, али из неког политичког разлога, одједном повратак Срба њима није проблем нити приоритет”, истиче Поповић.
Каже да се такав утисак стиче и када је реч о раду УНХЦР која више форсира интеграцију расељених у централној Србији и Војводини него повратак на Косово.
“А повратак на Косово и Метохију треба да изгледа тако да ти људи имају приступ својој имовини, да им се у потпуности обнове њихова домаћинства, да постоји инфраструктура, просветне и здравствене установе, да имају могућност економског развоја”, каже Поповић.
Објашњава да се у пракси, повратници суочавају са огромним тешкоћама, а да је кључна безбедносна несигурност.
“Огромне крађе, крађе имовине, паљевине. Довољно је да људи оду на неколико дана у централну Србију код родбине, већ ће им све бити опљачкано: стока из штале, пољопривредна механизација, намештај из куће… И све то се третира као криминал, не као међуетнички инциденти у смислу да се онемогући повратак. Друго, ти повратници су у албанској заједници сви представљени као ратни злочинци. Једноставно имамо забрањене градове за Србе: Ђаковићу, Суву Реку где се, кад људи покушавају за Божић, за Велику и Малу господину да посете своја гробља, своја напуштена огњишта, одмах скупи маса која виче да су то ратни злочинци, да их треба протирати. И нажалост, дешавају се и хапшења”, наглашава Поповић.
Подсећа да је Богдан Митровић, старац од 80 година, 2016. изведен из аутобиса само зато што је пошао у своје село за Малу Госпојину. У притвору је провео шест месеци, а онда пуштен. Ни крив ни дужан.
“За њих су сви Срби ратни злочинци и зато имамо такву ситуацију да практично нема безбедностне заштите, нема заштите од политички мотивисаних кривичних гоњења. Друго, питање имовине. Имовина је узурпирана”, каже Поповић.
Додаје да Срба има у руралним срединама, селима, али да је огроман проблем у томе што им је узурпирано пољопривредно земљиште. “Из безбедносних разлога људи се не усуђују да даље од својих окућница обрађују своје земљиште, иако је то њихово”, објашњава.
Додаје да је много гора ситуација у великим градовима који су од 2004. године и Мартовског погрома буквално остали без Срба.
“У српским срединама, у градовима, практично нема повратка. Ти градови су етнички очишћени још, нажалост од 2004. године. Тада су и задње српске заједнице, урбане заједнице у Обилићу, Косово пољу, Приштини, Гњилану, Витини – очишћене”, закључује Поповић.
Извор: Косово онлајн
