Православни верници данас славе Васкрсни понедељак и Ђурђевдан

Српска православна црква прославља Васкрсни понедељак, други дан Васкрса којим почиње Светла недеља и једну од најчешћих слава у Србији Светог великомученика Георгија – Ђурђевдан.

На Светли понедељак богослужење је исто као и за Васкрс и после возгласа свештеника, почиње песмом трикратног “Христос воскресе”. 

На јутрењу пре шестопсалмија, такође, увек се пева “Христос воскресе” три пута и тек потом се чита шестопсалмије.

  Цела Светла седмица сматра се продужетком једног дана – Васкрса. 

На Васкрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. 

То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева, а у многим местима се организују литије, укључујући и манастир Хиландар.

Тамо, рано изјутра, по завршеној служби у храму, монаси излазе из манастирске порте, носећи црквене предмете, на челу са иконом Богородице Тројеручице. 

Крећући се лаганим ходом у поворци, поју сво време тропаре Богородици и обилазе места: Крст цара Душана, спомен место Богородици подигнуто на месту где је угинула мазга која је донела икону Богородице Тројеручице из Јерусалима, костурницу где се чувају кости упокојених монаха, а онда се враћају у манастир и поново улазе у храм.

У Србији, претежно у војвођанским селима, задржао се обичај поливања девојака на васкршњи понедељак, када млади момци обилазе фијакерима или каруцама девојке у селу и са собом воде тамбураше или сами свирају, али носе кантицу или ћуп помоћу којег ће полити девојку. 

Симболично, поливање водом представља спирање пређашњих девојачких греха, а то такође подсећа и на то како је Исус својим апостолима опрао ноге. Поред тога, сматрало се да што више неки момак полије девојку, значи да је већа шанса да ће је запросити. Након тога, девојка их служи фарбаним јајима, колачима и вином, а понекад заигра с њима и коло.

Васкрсни понедељак се у појединим местима зове и побусани понедељак, јер по народном обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем зелене траве. 

Према веровању и обичају, тај дан је посвећен упокојенима и стога треба отићи на гробље и запалити свећу, уредити гробље, однети фарбана јаја на гроб јер је тај дан посвећен упокојенима.

Други дан Васкрса је у Србији нерадни дан.

Током ове седмице се не пости средом и петком.

Верници се поздрављају са “Христос васкрсе – Ваистину васкрсе” све до Спасовдана.

Српска православна црква данас слави и непокретни празник Светог Георгија, једног од девет великомученика. 

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије.

Према предању овај светитељ заштитник професија, организација и болесника, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици.

Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана, Георгије је поделио сва своја блага сиромашнима и ослободио своје робове. 

На једном сабору је говорио против прогона хришћана, изашао пред цара и рекао да је и сам хришћанин. Цар је наредио војницима да га затворе у тамницу.

И поред страшних мучења, Георгије је одбио да се одрекне своје вере.

На савет појединих дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Георгије је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму.

Видевши то, жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је:„И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.

Цар Диоклецијан је потом издао наређење да се одруби глава и Георгију и царици Александри. Царица Александра је издахунла на путу до места погубљења, а Георгије је посечен 23. априла, то јест 6. маја по новом календару 303. године.

Приказ Светог Георгија који убија аждају, симбол паганства, заснован је на популарној легенди хришћанске митологије – Георгије и Аждаја.

Веома је слављен у Срба и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. 

Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном).

На икони у вези са Ђурђевданом је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц.

Обичај је да се за Ђурђевдан плету венчићи од лековитих трава, који се бацају у текућу воду.

Верује се да венчић укућанима доноси здравље, а пољу берићет и да штити од урока.

Извор: Т а н ј у г