Sve više hodočasnika dolazi u Prizren, grad sa 33 srpske pravoslavne crkve

Stara srpska prestonica Prizren, na jugu Metohije, ima čak 33 srpske pravoslavne crkve u gradu i okolini, od kojih je većina aktivna jer je Eparhija raško-prizrenska zajedno sa Prizrencima i vernicima iz celog sveta uspela da obnovi mnoge od njih i vrati im bogoslužbeni život, nakon oštećenja koje su pretrpele od Albanaca 1999. i 2004. godine.

U samom gradu je nekada živelo 12.000 Srba, a sada ih je svega desetak i 27 učenika čuvene Prizrenske bogoslovije, zadužbine Sime Andrejevića Igumanova, koja je bila spaljena i zatim obnovljena, rekli su Prizrenci novinaru Tanjuga, koji je posetio taj grad.

Među njima je i crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, koja je delimično obnovljena nakon što je bila spaljena.

Okružena je bodljikavom žicom, pošto je jedna od najugroženijih svetinja na Kosovu i na listi je zašitćene kulturne baštine Uneska.

Uz blagoslov vladike raško-prizrenskog Teodosija, Prizrenci i ostali verni narod su 1. jula 2020. osnovali Odbor za obnovu prizrenskih svetinja.

Oni su obnovili, na primer, ckrvu Svetog Pantelejmona, zatim delimično crkvu Svetog Nikole (Rajkova crkva) i očekuje se da ceo posao bude završen ovog leta.

Tu je i obnovljeni Saborni hram Svetog Đorđa, a u istom dvorištu je i crkva Svetog Đorđa Runovića, zatim crkve Svete Nedelje, Svetog Spasa, Svetog Nikole (Tutićeva crkva), zatim Svetih vrača Kozme i Dajmana.

U okolini je obnovljena i crkva u selu Bogoševce i druge crkve u Sredačkoj župi, srpskoj enklavi sa devet zaseoka.

Delimično je obnovljen i manastir Svetih arhangela u Dušanovom gradu nadomak Prizrena i druge svetinje.

U Prizrenu žive i dvojica sveštenika sa svojim porodicama, sa ukupno četvoro dece, otac Vladan Vukomanović, starešina crkve Bogorodica Ljeviška i prizrenski paroh Jovan Radić, starešina Sabornog hrama Svetog Đorđa, kao i zamenik rektora Prizrenske bogoslovije otac Isidor i profesor otac Nikita. 

Starešina crkve Bogorodica Ljeviška otac Vladan Vukomanović kaže za T a n j u g da nažalost u Prizrenu ima svega pet ili šest vernika koji dolaze u tu svetinju, ali da su se zahvaljujući obnovi Prizrenske bogoslovije stekli uslovi da se vrati aktivan liturgijski život.

“I crkve Bogorodica Ljeviška i Svetog Đorđe su aktivne, dakle i u jednoj i u drugoj crkvi se služi liturgija. I pored naših bogoslova na tim liturgijama su prisutni i malobrojni Srbi koji žive u gradu Prizrenu, što za njih predstavlja svojevrsno ohrabrenje i podršku da i dalje ostanu na ovim prostorima”, rekao je Vukomanović.

Podsetio je da je crkva Bogorodica Ljeviška uvrštena 2006. godine na Uneskovu listu kao kulturni spomenik od izuzetnog značaja.

Vukomanović ističe da je to zadužbina kralja Milutina iz 1307. i da je crkva izgrađena na kultnom mestu, gde se nalazio vizantijski hram iz 10. veka.

“Ono što se prepisuje kralju Milutinu zapravo jeste spoljašnja priprata, kao i paraklisi sa leve i desne strane. Što se tiče značajnijih fresaka, istakao  bih fresku Bogorodice Ljeviške, na kojoj vidimo Majku Božju, kako na svom krilu drži Gospoda Isusa Hrista, spasitelja i izbavitelja sveta, i jednu korpicu. Ta korpicu je zapravo ono što čujemo u molitvi za blagorastvorenje vazduha i za izobilje plodova zemaljskih. Iz te korpe Gospod Hristos vadi sve one darove koji su neophodni rodu ljudskom”, rekao je Vukomanović.

Dodaje da se na fresci vidi kako Isus iz te korpe vadi hlebove i hrani gladne, što je verovatno povezano sa ulogom koju je imala crkva u sedmom  veku.

Kaže da je druga veoma značajna freska Hrista – prizrenskog hranitelja, odnosno čuvara, koja je u “3D tehnologiji”. 

“Njena prva karakteristika je da, sa koje god strane da priđemo, Gospod nas gleda, a druga karakteristika jeste da u januaru kada je lepo vreme, kada dolazi do ukrštanja sunčevih zraka, hiton ili riza Hristova se projavljuje u različitim nijansama plave boje. Po mišljenju vizantologa, na  freski Hrista – prizrenskog hranitelja je oslikan jedan od najlepših Gospodnjih likova”, rekao je Vukomanović.

Na jednoj freski je, dodaje, ktitorski portret kralja Milutina koji je prikazan u svojoj prirodnoj veličini i u punoj muškoj snazi, u četrdesetim godinama, za razliku od drugih prikaza, gde se obično ktitori crkava i manastira prikazuju u skrušenom položaju, gde u rukama drže svoje zadužbene i prinose ih Hristu.

Prizrenka Jasmina Savić, koja se vratila iz Kragujevca u svoj rodni Prizren, kaže za T a n j u g da u tom gradu sa okolinom imaju 33 žive crkve i istakla da je za njih Crkva baza i mesto koje je razgorelo tu gotovo ugašenu iskru srpstva u Prizrenu.

“Rođena sam Prizrenka i uvek volim da istaknem da čovek ne može birati mesto gde će se roditi, a ja sam imala sreću da se rodim u jednom od najlepših gradova, u Prizrenu. Nakon završene osnovne škole sa porodicom odlazim u Kragujevac gde sam živela više od 40 godina. Spletom porodičnih okolnosti u poslednjih desetak godina sve češće sam dolazila i prošle godine 12. maja sam odlučila da se vratim i da ponovo budem Prizrenka”, rekla je Savićeva.

Kaže da je povratkom bogoslova u taj grad i obnovom crkava počeo da se vraća crkveni život u Prizren.

“Nas ima malo, svega desetak od 12.000 Srba koji su nekada živeli, ali se nadamo da će vremenom neki porušeni mostovi ponovo da se izgrade”, rekla je ona i izrazila očekivanje da će Srbi i svi ostali početi da se vraćaju u taj grad.

Ona je naglasila da su Prizrenci uvek bili posebni i da su se uvek međusobno uvažavali i zajedno slavili sve praznike.

Mora da se potrudimo svi da se zajednički život vrati na naše prostore, poručila je Savićeva.

“Crkva je nama baza i zahvaljujući crkvi, pre svega mislim na njegovo preosveštenstvo vladiku Teodosija koji je zaista dao nemerljiv doprinos, obnovivši i Bogosloviju i sve crkve i koji se zaista brine o narodu na ovim prostorima, pa tako i u Prizrenu, mi znamo da bilo šta da se desi – mi imamo svoj drugi dom. Crkva je svima nama druga kuća i porodica i zahvaljujući tome mi zaista imamo tu neku sigurnost”, rekla je ona.

Prizren je, inače, kako kaže, uvek bio svojevrstan kulturni centar, prepoznatljiv po lepoti ženskih ručnih radova i to umeće se prenosilo generacijama.

Uz blagoslov vladike Teodosija i zahvaljujući njegovom angažovanju i podršci Kancelarije za KiM, priprema se pokretanje krojačke radionice Eparhije raško – prizrenske u Velikoj Hoči.

Tu će se izrađivati stvari za potrebe Crkve, ali i suveniri – majce, marame i slično.

Prizrenci ističu da će to biti veoma važno ne samo za očuvanje srpskog  kulturnog nasleđa već i zapošljavanje žena, koje će imati priliku da uz promociju rukotvorina obezbede sebi bolju egzistenciju. 

Želja nam je da oživimo tradiciju i pokažemo izuzetne radove vrednih kosovskih žena, koji će, sigurna sam, krasiti domove širom sveta, naglasila je Savićeva.

Dodaje da je raduje što sve više hodočasnika nakon posete Prizrenu želi ponovo da dođe, a pojedini i da bi voleli tu i da žive.

Prizren kao mesto vere i ljubavi se nada da će se to uskoro i ostvariti, zaključila je Jasmina Savić.

Prizren je u vreme cara Dušana Silnog bio jedna od tri carske srpske prestonice, zajedno sa Skopljem i gradom Serom u Grčkoj.

Izvor: T a n j u g