Двадесет и једна година прошла је од тог 17. марта 2004. године, дана када је горело све што је српско на Косову и Метохији у безумном акту мржње оних који ни данас Србима на овим просторима не желе ништа добро.
Током тих дана безумља, у злочину без казне који траје више од две деценије, и даље су живе слике ломљења крста на Цркви светог Илије у Подујеву која је постала симбол тог страшног таласа насиља и живе су ране породица страдалих међу којима су Боривоје Спасојевић, Јана Тучев, Борко и Добри Столић, Драган Недељковић, Златибор Трајковић, Анка Перић, Бобан Перић, Ненад Весић који су били криви само зато што су Срби.
Они и сви други Срби на Косову и Метохији су у освит тог 17. марта и наредних дана на најбруталнији начин осетили и увидели да су мржња и зло неселективни, да не питају ко је какав човек, али да питају ко је каквог имена и презимена. У несхватљивом насиљу тог кобног марта 2004. године људи су страдали због свог имена, зато што се крсте и славе славу, зато што говоре другачијим језиком од оних који су насиље чинили. А насиље је било толико масовно, да је јасно да није могло бити спонтано и саморођено, већ да иза њега стоје деценије научене мржње, која је храњена, негована и очигледно подстрекивана од стране спољног фактора.
Вратимо се на тренутак у 2004. и оно што је претходило мартовском погрому над Србима на Косову и Метохији. У том тренутку Срби у нашој јужној покрајини живе у енклавама, у гетима, окружени мржњом. Стравични злочини попут терористичког напада на аутобус „Нишекспреса“ код Подујева, убиство жетелаца из Старог Грацког, убиство и рањавање српске деце у Гораждевцу су у том тренутку блиска прошлост. Српска деца у то време у школе неретко иду под пратњом Кфора, српске манастире и цркве чувају војници међународних снага, у урбаним срединама јужно од Ибра Срби живе такорећи у кућном притвору, јер из безбедносних разлога не смеју на светлост дана. Да ли је, када се на овај начин вратимо у прошлост, мартовски погром било могуће предвидети?
Данас, са историјске дистанце, можемо да кажемо да је све указивало на то да ће се овако зло догодити, а испоставило се да је било и горе од тога што би ико нормалан могао да замисли – мучки је убијено деветоро Срба, рањено више стотина њих, а протерано више од 4.000 наших сународника, етнички је очишћено шест српских градова и девет села, порушено, запаљено или оштећено 935 српских кућа, десетине објеката јавне намене, школа, болница и оштећено 35 храмова и цркава Српске православне цркве.
Историја мартовског погрома је Србима добро позната. Данас знамо шта се након утапања албанских дечака код села Чабра (за шта су албански екстремисти аутоматски и лажно оптужили локалне Србе, што је касније и истрага потврдила) догађало из минута у минут. Знамо како је функционисао механизам стварања масовне хистерије, знамо да није било речи ни о каквој спонтаној реакцији, већ да су насилнике организовали и водили страначки активисти и терористи из такозване ОВК, знамо да нико од организатора и инспиратора није осуђен, као што знамо и да се зло које је почело 17. марта дешавало пред очима и у присуству међународних снага безбедности.
Инсистирамо на томе да ова страница историје никада не избледи и не оде у заборав. То нам не дозвољава сећање на убијене, стотине рањених, хиљаде прогнаних, спаљене куће, цркве и манастире. Али пре свега, немамо право на заборав, да нам се овакво зло никада више не би поновило.
Над српским народом се годинама уназад надвија сенка насиља, потекла из истих оних екстремистичких и шовинистичких политичких структура које су кумовале мартовском погрому. Та претња је углавном сасвим отворена. Шта је насиље Аљбина Куртија над српским народом него наставак погрома другим средствима? Екстремисти у Приштини више се не служе линчом и не крију се иза руље, већ су легализовали насиље, и данас га не чини гомила, већ силеџије у полицијским униформама, политички и правосудни органи и великоалбанска друштвена елита.
Закон руље каквом смо били сведоци у марту 2004. године данас је официјална политика Приштине, и то изгледа не смета онима из међународне заједнице за које је Аљбин Курти легитаман саговорник. Курти би волео да поново види погром, али су му апетити порасли, и погром прижељкује свуда где Срби живе, посебно у Београду.
Нешто се у међувремену ипак суштински променило. Србија је 2004. године била затечена. У Београду су они који су у том тренутку били на власти у неверици и немоћи гледали на сумрак цивилизације на Косову и Метохији, обраћајући се једним саопштењем. Данас више не живимо у илузији да невини и праведни не страдају, јер томе смо сведоци широм света, па и на Косову и Метохији.
Србија више никада неће у детињем страху и наивности прекривати очи чекајући да зло прође. Данас, не само да немамо илузије, већ имамо и способност и одлучност да на челу са председником Александром Вучићем сачувамо српски народ и не дозволимо да се икада више понови било какав погром или олуја. Нека то добро чују и Курти и сви други који сањају о томе да Србе поново гледају у избегличким колонама! То се никада неће догодити.
И као што је упркос најперфиднијем паљену и скрнављењу Цркве Богородице Љевишке у Призрену, опстала чудотворна фреска Богородице Љевишке, тако данас на Косову и Метохији живи српски верни народ, живе наши храмови и наша Црква са Епархијом рашко-призренском и косовско-метохијском и опстају и остају упркос свим изазовима. И живеће уз подршку своје једине државе Србије.
Извор: За Политику Петар Петковић, директор Канцеларије за Косово и Метохију
