Тог 17. марта 2004. године започело је тродневно насиље албанских екстремиста над Србима на Kосову током којег је убијено осам Срба, повређено најмање 170 и протерано њих више од 4.000. Порушено је око 900 српских кућа и запаљено 35 верских објеката, укључујући 18 споменика културе. Целокупном српском народу на Косову и Метохији овај датум остаће заувек урезан и запамћен.
Мартовски погром постао је део наше новије косовске историје и догађај који ће заувек бити упамћен нажалост по тешким и ружним сећањима, а сви актери овог догађаја, актери су једног историјског тренутка који се убраја међу најтеже у последњих 25. година.
„Никада у својој историји Српска православна црква у краћем времену није преживела теже тренутке. Погром 17. марта се може окарактерисати као српска Вартоломејска ноћ, он је нешто што је тако оставило снажан печат страха на наше животе. И на крају када се све ово сабере после 21. године ми видимо да се ради о једном мозаику злочина, несреће који је погодио читав овај простор. Ако погледате где су страдали људи, дакле страдали су у свим деловима Косова и Метохије, страдало је све оно што је важно у свим регионима. То значи да је та акција била савршено организована, она се кретала готово по инстикту, та маса је имама задатак да у Призрену убије, спали Богородицу Љевишку, да затре Подкаљају, уништи сваки облик живота и спречи повратак. Оно што је можда најважније за нас јесте да након 21. године наука мора да да одговор шта се то нама догодило и шта се то догодило србима на Косову и Метохији“, истакао је Живојин Ракочевић, књижевник.
