17.март 2004.године за многе је био сасвим обичан дан, ал’ не и за Србе на Косову и Метохији. Тај дан је остао упамћен у нашој историји као један од најгорих и најтежих удараца у српство на простору Косова и Метохије. То је био дан када су гореле српске куће, цркве и манастири, дан када су сви градови у покрајини етнички очишћени, дан када је више од 4.000 Срба остало без својих домова. По сведочењима прогнаних био је то један од најгорих дана од бомбардовања СРЈ 1999.године.
Након бомбардовања у Обилићу је живело око 200 Срба, који су били принуђени да напусте своје домове марта 2004.године. Породица Столић је из своје куће изашла 18. марта 2004.године, када је маса Албанаца почела да пали српске куће.
„Поред свих дешавања желели смо да останемо у својој кући, али смо ипак морали да изађемо јер је необуздана маса Албанаца почела редом да пали српске куће. Све до после поднева 18. марта 2004. ја сам са својом децом и супругом био у свом дому“, истакао је за програм РТВ Грачаница, Новица Столић из Обилића.
Столић је казао да се и данас свега јасно сећа и да су сва та дешавања оставила дубок траг на његов и живот његове породице, као и свих оних који су преживели сличне ситуације.
„Гореле су наше куће, горела је црква. Било је тешко све то гледати с једне стране, а с друге трезвено размишљати како да заштитим породицу. Албанци су блокирали путеве са свих страна, тако да нам је једино решење било да прихватимо понуду Кфора и пристанемо да нас одведу. Најпре су евакуисали жене и децу, а потом и нас мушкарце“, кроз сузе прича Столић, присећајући се свих немилих сцена које је са својом породицом преживео тих дана.
Столићи се никада нису вратили у Обилић. Напустили су свој дом, али не и Косово.
Наша колегиница Драгана Станојевић је до 17. марта 2004. године са својим ћеркама живела у насељу Машински парк у Косову Пољу. Тај дана када су биле принуђене да напусте свој стан, остао је урезан у њеном и сећању њене најстарије ћерке.
„Сећања су жива и данас после двадесет година, иако бих најрадије све заборавила. Тог дана су дошле моје ћерке из школе, седеле смо за ручком када смо угледале кроз прозор црн, густ дим који нам је привукао пажњу. Изашла сам испред зграде да видим са комшијама шта се дешава и рекли су ми да гори кућа породице Величковић,а потом су се само низале информације шта је где запаљено“, прича своју потресну причу Драгана.
Она истиче да је око 17 часова Кфор дошао у Машински парк и саопштио им да имају пет минута да узму најпотребније ствари и да ће их они са једним оклопним возилом отпратити до оближњег Угљара.
„Нисам приметила код њих никакву емпатију због ситуације у којој смо се нашли, нас око 300 Срба, колико нас је било у том делу Косова Поља. На питање где ћемо бити смештени у Угљару они су нас само погледали зачуђено, због чега смо сви ми одлучили да ту ноћ проведемо у својим становима. Та ноћ ће остати у мом сећању као најтрауматичнији део живота мене и моје деце, можда једнако као дан када смо три месеца пре тога изгубиле најзначајнију особу у нашим животима, ја супруга а оне оца. Није било струје, чули су се пуцњи, пуцкетање ватре од оближњих кућа, и јаке детонације, попут експлозија, за које смо касније схватили да се ради о паду кровова и зидова кућа које су гореле. У ушима ми и данас одзвањају узвици одушевљења и весеља масе Албанаца за сваку новозапаљену кућу“, кроз сузе прича Драгана.
Након свих немилих дешавања, Драгана се ипак са својим ћеркама вратила у стан у Косову Пољу и тамо у страху живела све до 2007. године.
„Дим и мирис запаљених кућа, често и данас осећам, само се трудим да све то потиснем дубоко у себи. Не причам о томе, иако знам да не смемо да не причамо и да заборавимо, јер ме веома боли. Опростили смо им оно што се не опрашта, али не смемо да заборавимо“, истиче Драгана.
У Митровици се 17.марта 2004. налазио велики број студената, који су били далеко од својих кућа. И у њима је овај ужасни дан оставио трагове и памте га као да је јуче био.
„Сећам се били смо у болници на вежбама када су се зачули пуцњи, урлици, почеле су и каменице да лете ка прозорима због чега су нас професори, са пацијентима и осталим особљем сместили у подрум, где смо провели неколико сати. Када су професори проценили да можемо безбедно да одемо до студентског дома, отпратили су нас и ту смо провели ноћ. Било је језиво, константно се чула пуцњава, ужасно вриштање, били смо преплашени, у неким тренуцима скривали смо се иза ормара, стављали ћебад на прозорима. Изгледало је као да смо се у само неколико минута нашли у хорор филму, а поред целокупне ситуације нисмо могли да ступимо у контакт са породицама, што је за све нас студенте био додатни ужас, а било нас је из свих крајава Косова, централне Србије и Црне Горе“, сећа се тадашња студенткиња медицине Зорица Ђорговић из Бадовца. Она истиче да је тек сутрадан отац другарице из Лепосавића успео некако да дође до Митровице и одведе их у Лепосавић, јер се пут централног Косова није могло.
Игром случаја у Митровици се тог дана нашао и наш колега Зоран Станковић, који се враћао из централне Србије, а остао заробљен у Митровици јер се даље никако није могло.
„Нисмо могли ни да наслутимо да тако нешто може да се деси. До тог тренутка живели смо, онолико колико се могло, нормално. Путовали смо и ја сам тог дана био у путу, када ме је ситуација затекла у Митровици. Укључивао сам се директно у програм Радио Грачанице и преносио оно што сам својим очима видео у Митровици. Људи су били преплашени, трчали су на све стране, летеле су каменице, ми смо били са једне стране Ибра, док су са друге стране Албанци пуцали на нас, стизале информације о повређенима, убијеној Јани Тучев, на само неколико стотина метара од нас. Владао је општи хаос на улицама Митровице и свако ко се ту затекао није могао нигде даље, а убрзо се изгубио контакт са осталима деловима КиМ, тако да нисмо знали шта се тачно дешавало јужно од Ибра“, истакао је Станковић.
Били су то дани који су остали урезани у сећању свих Срба на Косову и Метохији, дани страдања, чије се последице и данас виде. Изгубљени животи, за којима се и данас подједнако жали, уништене иконе које су вековима биле оличење православља, уништени домови, протерани људи са својих вековних огњишта, а све то изазвано непровереном-лажном информацијом албанских медија, који су за утапање Албанских дечака у селу Чабра оптужили локалне Србе.
