Србија обележава Дан државности у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, када је подигнут Први српски устанак и Сретење 1835. године, када је донет Сретењски устав. Дан се као државни празник слави од 2002. године. Централна државна церемонија обележавања Дана државности биће одржана у Орашцу у 10 часова.
На Сретење 1804. године, пре 221 годину, група истакнутих српских првака са простора тадашњег Београдског пашалука, званично Смедеревског санџака, изабрала је Карађорђа, Ђорђа Петровића, за вожда, предводника. То је била добро промишљена одлука због чињенице да је Карађорђе поседовао не само личне квалитете, одлучност и чврстину, већ и ратно искуство у склопу аустријских фрајкора 1788–1791.
Његов избор извесно је био и последица сасвим особеног угледа који је уживао. Важио је за жустрог, предузимљивог, оштрог и одлучног, али и човека бритке памети. Био је, такође, вешт трговац стоком. Претежни извор знатнијих прихода оновремених Срба са простора Београдског пашалука био је извоз стоке у Аустрију. Било је познато и да не трпи непослушност, да је каткад прек, па и да лако потеже оружје.
На збору у Марићевића јарузи код Орашца, у средишту Шумадије, одлучено је да се подигне буна против дахија, четворице самовољних господара у београдском пашалуку. Њихов положај заправо није био легалан ни са становишта власти на Босфору, али је углавном невољно толерисан.
Непосредан повод, био је терор дахија познат као Сеча кнезова, уклањање виђенијих и предузимљивијих међу Србима.Терор дахија је тада, уместо да спута бунтовност Срба, заправо ненадано довео до распламсавања буне. Претходно су, 1801. године, убили београдског пашу, да би се самовоља потом увећавала до почетка устанка 1804.
Под вођством Карађорђа устаници су убрзо ослободили већи део пашалука. Буна је најпре захватила крајеве западно од Колубаре, Шумадију, потом Поморавље, Подриње, одакле се буна надаље ширила према југу.
Када је њихов положај постао немогућ, а пад Београда био надомак, дахије су покушале бег низ Дунав. Посекао их је војвода Миленко Стојковић, јула 1804. године, на дунавском острву Ада Кале, у Ђердапу. Одстрањивање дахија догодило се уз подршку представника легитимних власти на Босфору.
У првој фази устанка битан моменат био је Бој на Иванковцу, код Ћуприје, августа 1805. године, када су устаници потукли војску Хафиз-паше, новопостављеног челника Београдског пашалука, који је у потпуности ослобођен 1807. године.
Исход Првог српског устанка одредио је мир Русије и Турске потписан у Букурешту 1812. године. Русија се тада, суочена са Наполеоновом инвазијом, окреће рату против Француза и широку коалицију коју су они предводили. Турска је Карађорђев устанак угушила 1813. Уследио је егзодус устаничких првака, и самог Карађорђа, потуцање „од немила до недрага“ по Аустрији и Русији.
У Србији, Турци у то време спроводе страховит, неописив терор. Пошто намера примиривања устаника ауторитетом Бећир паше из Босне није донела резултате, Султан на Србе шаље Хафиз пашу. Био је то преломни моменат, јер од његовог пораза на Иванковцу постаје несумњиво да су Срби у устанку против турске власти уопште. Уследила је Хаџи Проданова буна 1814. и Други српски устанак априла 1815. године, на Цвети, у Такову.
Први и Други српски устанак 1804. и 1815. године, поступно су довели до образовања нововековне српске државе. Велики немачки историчар Леополд Ранке назвао је тај период – Српска револуција. Српском револуцијом, такође, започиње и процес ослобађања хришћанских народа Југоисточне Европе од Турске. Устанак Грка 1821. уследио је по српском узору.
Борба Срба за независност, започета Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, успешно је окончана деценијама касније, поред осталог захваљујући мудрости и вештини књаза Милоша Обреновића.
Карађорђе је током Првог српског устанка (1804–1813), у склопу обнове српске државности, устројио је и низ важних институција, неопходних за поступно обликовање државног устројства, почев од хералдичких знамења, па до Велике школе, највише заслугом Доситеја Обрадовића, првог министра (попечитеља) просвете обновљене Србије, што се узима као далеки зачетак данашњег Универзитета у Београду.
Сретење је одабрано за Дан државности Србије и због чињенице да је 1835. године, на тај дан, у Крагујевцу, донет први Устав Кнежевине Србије, назван Сретењски. Формални назив је тада заправо био Књажество. Његов творац Димитрије Давидовић израдио га је по узору на француска уставна решења из 1791, 1814. и 1830, као и устав новообразоване Белгије из 1831. Давидовић је творац и термина „устав“. Претходно је коришћен термин „конституција“, чему је, уосталом, придавано магловито значење.
Давидовић је устројио законско решење по највишим стандардима оновременог поимања политичких слобода, али сасвим непримерено приликама у којима се тадашња вазална Србија налазила. У то време, ни Аустријско царство, ни Турска, ни Русија, нису имале уставе, а управо су те земље извршиле притисак да се од Сретењског устава одустане.
Устројен по узору на најслободоумнија уставна решења оновременог света, попут Француске, односно Белгије, Давидовићев устав, иако усвојен, остао је формално на снази свега 55 дана.
Сретењски устав био је подељен на 14 поглавља и садржао је 142 члана. Предвиђао је пуну поделу власти на законодавну, судску и извршну. Замишљено је да књаз и Совјет деле извршну власт. Веома важно, Устав је прокламовао личну неприкосновеност, слободу кретања, занимања и пуну правну равноправност свих грађана. Феудални односи су сасвим одбачени, као и ропство.
Поређења ради, у Хабзбуршкој Монархији феудални односи су били на снази, већим делом, до револуционарне 1848/49. године, у Русији до 1861. Његов творац, Димитрије Давидовић, био је знаменити новинар, дипломата, министар. Устав који је написао, у поређењу са уставима европских земаља тог времена, био је крајње слободоуман, осим ретких изузетака попут Француске, Белгије, или САД. Кнежевина и Краљевина Србија имала је потом више различитих уставних решења: 1838, 1869, 1888, 1901. и 1903. године.
Дан државности Србије – Сретење се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а као државни празник у Републици Србији обновљен је 10. јула 2001 и слави се од 15. фебруара 2002. године.
Република Српска и Србија ове године први пут су заједно обележиле Сретење под слоганом „Саборност и понос“. Заједничко обележавање Дана државности Србије и Дана државности Републике Српске, један је од закључака Декларације усвојене на Свесрпском сабору прошлог лета у Београду.
У Сремској Митровици данас ће бити одржан велики скуп поводом обележавања Дана државности на којем ће говорити председник Србије Александар Вучић. Скуп под називом „Срећемо се на Сретење“ почеће у 17.00 часова на платоу испред Спортског центра „Пинки“. На том скупу ће, како је председник раније најавио, акламацијом бити усвојена народна Декларација о Војводини која ће омогућити боље разумевање целокупног српског народа.
Централна државна церемонија обележавања Сретења – Дана државности биће одржана данас у Орашцу, а предводиће је председник Владе Србије Милош Вучевић, као изасланик председника Републике. Државна церемонија биће одржана код Споменика Карађорђу, вођи Првог српског устанка.
Дан државости Србије, званично ће обележити и Град Њујорк, а прокламацију о томе издао је градоначелник Ерик Адамс прогласивши 15. фебруар, Дан државности Републике Србије – Сретење – Даном српско-америчког наслеђа у Њујорку.
„Њујорк је дом бројне српско-америчке заједнице… и веома смо захвални на њеном великом доприносу“, наводи се у Прокламацији. Додаје се да је српска заједница пружила изузетно значајан допринос развоју Њујорка кроз историју, али и данас, доприносећи “његовом јединственом статусу космополитског центра“.
Извор: РТС, Танјуг
