У знак сећања на страдале у мартовском погрому 2004. године у манастиру Грачаница служен је помен, након којег су окупљени носећи беле руже прошетали од манастира до спомен обележја „Миссинг“ где су положили беле руже, и споменика жртвама мартовског погрома.
Након 21. године од мартовског погрома Срби на овим просторима и даље страдају, истакнуто је на Комеморативној академији која је одржана у Дому културе Грачаница.
Циљ данашњег окупљања није само оживљавање болних успомена већ и буђење наде и вере, рекао је на Комеморативној академији владика рашко-призренски Теодосије.
„Не можемо градити нашу будућност на заборављању или игнорисању прошлости јер заборав води у духовну празнину. Читава наша вера је заснована на сећању пута божијег народа кроз историју овога света ка вечности, зато нашу будућност на Косову и Метохији градимо и морамо градити на темељу духовне свести о томе ко смо, одакле смо и за шта живимо, а ми живимо за Христа и за ближњег свог. Управо зато на ову годишњицу позивам све вас да ојачамо нашу духовну одлучност, да се духовно обновимо, останемо на својим огњиштима, будемо јединствени у Косовском завету, безобзира на све поделе које намеће ово време. Не смемо заборавити да је Косово и Метохија земља живих, место где се сусрећу небо и земља и где ми као православни спрски народ треба да живимо у миру и заједништву са свима онима са којима делимо овај простор али без страха и оклевања да бранимо своје право да останемо и опстанемо овде где вековима постојимо“, истакао је владика Теодосије.
„Због истине коју морамо да преносимо новим нараштајима због поштовања за проливену крв која је опомена да не смеју други да нам пишу историју, умањују бол, одузимају право на правду коју нисмо и нећемо доживети, али ми и не живимо за овоземаљску правду“, рекла је Милена Парлић помоћница директора Канцеларије за Косово и Метохију.
„Покушај да се избрише многовековни српски идентитет безуспешан доказујемо управо овом академијом сећања која нам потврђује да и данас готово једнако боле слике вандалског чина оних који се Бога не боје док скрнаве његове овоземаљске домове у Призрену, Подујеву, Ђаковици, Косовској Митровици“, рекла је Парлић.
Срђан Поповић начелник Косовског управног округа рекао је да од међународне заједнице нисмо чули ни једну једину реч осуде, као што не можемо ни до дана данашњег. Срђану је убрзо након погрома страдао рођени брат Димитрије Поповић.
„Било је страшно 2004. године нико није очекивао да ће се десити нешто још страшније, да ће се десити прогон. Сви смо веровали у то да ће међународна заједница стати на пут вандализму који се дешава свих тих година на овом простору. Десио се 17. март, нешто најужасније што смо могли да видимо на овим просторима. Од међународне заједнице нисмо чули ни једну једину реч осуде, као што не можемо ни до дана данашњег. Сви смо веровали да ово лудило мора да стане, али ево нас данас овде 26 године од 1999. године када смо у миру по тим њиховим званичним стандардима, ми и даље немамо мира, и даље се дешава тихи погром Срба. С тим што је погром мало специфичнији у односу на раније године, нажалост то данас раде преко институција. И сада упозоравамо, исто као што смо тада упозоравали. Сећате се ви из Грачанице да су била два пункта постављена од 17. марта и после, три месеца смо говорили да ситуација није добра, а они су ипак зарад неких ружичастих извештаја, морали да пошаљу свету слику да је све како ваља, и нажалост тада нам је страдао Димитрије. Сведоци смо шта се дешава нашој браћи на Северу, да покушавају да их дугим цевима интегришу у косовски систем. Међутим, нико од стране тих Албанаца и међународне заједнице не зна да има посла са српским народом који је пркосан и зна шта хоће, и зна колико му вреди Косово и Метохија. Неће успети. Морамо да радимо оно што је у нашим рукама, а то је да чувамо светиње, да нашој омладини причамо шта за Србе значи КиМ, колико је то наша света земља, да изнедримо много добрих доктора, професора, да не идемо са ових простора да не продајемо, да славимо наше славе овде“, истакао је Срђан Поповић, начелник Косовског управног округа.
Сећања на запаљене домове, прогнане и убијене комшије и рођаке, још увек су свежа, али вера и одлучност за опстанак на овим вековним огњиштима и даље не посустају.
Драган Ћирковић рекао је да је тог дана смиривао родитеље јер је видео полицију и очекивао да су на сигурном, али су на њихову кућу пале две бомбе, а он је пожар у кући угасио шерпом млека, јер су претходно албанци искључили и воду и струју. Драган је живео у Косову Пољу са породицом.
„Као млад момак седео сам са родитељима у кући и пажљиво пратио ситуацију која се дешава око нас. У 19.15 часова је нестала струја, 19.20 часова нестала је вода. Све могуће ствари које су могли да угасе они су угасили. Смиривао сам родитеље, рачунајући да ће све то проћи, јер рачунам, полиција стаје испред наше куће и све ће бити како треба. Они су ту да нас заштите. Међутим, супротно од тога. Пала је једна бомба, друга бомба, почела је кућа да гори. Пошто није било воде, струје, задесила се шерпа млека којом сам угасио кућни праг. Након 15 минута, спаковао сам родитеље и изашао до суседног села. Након пола сата гледао сам своју кућу како гори. Нажалост, нисам имао снаге ни могућности да у том тренутку било шта кажем, већ једноставно да пустим сузу, направим онај корак ка родитељима, да њих првенствено смирим, пошто су градили и живели 40 година на том подручју. И све то је нестало за непуних пет минута. Моја прича ће, све док сам жив и док је моја породица жива, трајати. Молим и вас да свима пренесете да се ником ово не деси“, истакао је Драган Ћирковић.
Драган Спасојевић истакао је да је 17. марта страдао његов отац Боривоје и пренео је своја сећања о дешавањима у Косовској Митровици.
„У јутарњим часовима група од пар стотина Албанаца прешла је у северни део Митровице и почела је да демолира оближње локале, да напада људе и да пуца. Веома брзо, захваљујући чуварима моста и људима који су били ту, они су главом без обзира побегли у јужни део Косовске Митровице. Као револт на то и део сценарија који су нам они припремали, убрзо су почели рафали по окупљеним грађанима у Колашинској улици. Аутоматско оружје које су имали људи који су пуцали, односно терористи који су пуцали на нас, стигло је болничким колима. Убрзо после тих рафала погођена је Јана Тучев, жена која је у том тренутку била трудна. Била је на својој тераси где је гледала своја посла, након чега је убрзо преминула. Након тога, кад год би се зачули рафали, био је постављен снајпериста код Три солитера, тада смо имали преко 33 рањених, међу њима је био и мој отац кога је снајпериста погодио у срце“ истакао је Драган Спасојевић, чији је отац Боривоје убијен у Косовској Митровици.
Слађана Денић, живела је у Ливадском насељу у Косову Пољу, каже да се није надала да ће после тог кобног 17. марта остати без свега што су имали. Супруг и ја смо стајали пред згариштем које је некада било наш дом.
„Вести су биле забрињавајуће, а од људи из суседног села смо чули и било је све јасно, куће су гореле, супруг и ја смо се погледали и без речи схватили да морам да одемо. Породица Милић нас је примила у свој дом када нисмо имали куда. Били су спремни да поделе са нама све што су имали и ми смо им на томе заувек захвални. Следећег јутра, супруг и ја смо стајали пред згариштем које је некада било наш дом, а сада су остали само црни зидови и жар, кућа је тињала, а за оне који су нас протерали ни то није било довољно. Касније су је поново запалили, уништивши све последње остатке нашег породичног дома. Деца нису разумела шта се дешавало, али су осећала наш страх. Мој син је плакао тражећи своје играчке, док је ћерка понављала кроз сузе – мама, хоћу кући. Куће више није било, ни ствари ни успомена, осим оних сећања која носимо у себи. Неколико месеци смо провели у кући пријатеља, а онда смо одлучили да се вратимо у Косово Поље. Почели смо живот заједно у кући родитеља мог супруга. Касније је почела градња нове куће, на месту старе и у њој смо остали да живимо све до 2021. године када смо се преселили у Грачаницу“, рекла је Денић.
Новинар Јован Симић каже да је тог дана извршено убиство српског професора и његове мајке. Тог дана тешке и лакше повреде задобиле су 52 особе, од који су две умрле због преживљених траума. Колективно је прогнано 98 српских породица са 237 чланова које су живеле у Гњилану. Запаљене су 22 српске куће, запаљено и демолирано 37 аутомобила.
„Негде око 15 часова у Гњилану се окупила једна група Албанца, око 7.000 њих, али је нешто указивало да се спрема у центру града, близу Полицијске станице, преко пута хотела остављено је места да српски полицајци који су радили у Косовској полицији паркирају свој ауто. То је било све плански, да би та иста возила била запаљена и кренуо је пада на Србе у Гњилану. Све српске куће су биле обележене, и запаљене, покушали су и цркву Светог Николе да упале, али полицајци српске националности су се склонили у цркву и захваљуљући њима и тезгама које су биле поставље спречили су паљење цркве. Напад на Шилово је кренуо око 18 часова, где се окупило око 2.000 Албанца и покушало да уђе у село. Међутим, видели су одлучност Срба, сви су били спремни да по цену живота бране кућни праг, своју породицу и село. Ту су била два возила италијанског Кфора, они су пробали да се, на неки начин, преко њих домогну прве куће и да крене протеривање и паљење. Они су некако покушали да их спрече, рекли им да крену и да ће видети како ће да прођу, видећете ко вас и чиме вас чекају. То указује да су међународне снаге, Кфор, пустили Албанце тог дана да ураде шта могу да ураде, али су видели да не могу ништа, јер су то велике српске средине, ту је живело 1.500-2.000 људи, који живе и даље ту“, истакао је новинар Јован Симић.
У мартовском погрому који је трајао три дана страдало је 19 особа, запаљено више од 900 српских кућа, 39 православних цркви и манастира и протерано око 4000 срба.
Комеморативна академија уприличена је пригодним културно – уметничким програмом.
