Иако многи говоре да је тај 17. март био сасвим обичан дан и да ништа није указивало на оно што је уследило, за нас Србе на Косову од 1999.године, можда и много пре тога , није било сасвим обичног дана, своју исповест и сећање на мартовски погром започиње Драгана Станојевић, наша колегиница која је тај, за Србе на КиМ трагичан дан, са својим ћеркама дочекала у згради тзв. Машинског парка у Косову Пољу, где је живела.
„Сећања су жива и данас после двадесет година, иако бих најрадије све заборавила. Тог дана су дошле моје ћерке из школе, седеле смо за ручком када смо угледале кроз прозор црн, густ дим који нам је привукао пажњу. Изашла сам испред зграде да видим са комшијама шта се дешава када су ми рекли да гори кућа породице Величковић,а потом су се само низале информације шта је где запаљено. Врхунац је био када је запаљена школа и када су моје ћерке то чуле. Оне у том тренутку као деца нису биле свесне ситуације, већ су почеле да плачу, јер неће имати где да иду у школу“, прича своју потресну причу Драгана.
Она истиче да је око 17 часова Кфор дошао испред зграда у Машинском парку, где су живеле, и саопштио им да имају пет минута да узму најпотребније ствари и да ће их они са једним оклопним возилом отпратити до оближњег Угљара.
„Нисам приметила код њих никакву емпатију због ситуације у којој смо се нашли, нас око 300 Срба, колико нас је било у том делу Косова Поља. На питање где ћемо бити смештени у Угљару они су нас само погледали зачуђено, због чега смо сви ми одлучили да ту ноћ проведемо у својим становима. Та ноћ ће остати у мом сећању као најтрауматичнији део живота мене и моје деце, можда једнако као дан када смо три месеца пре тога изгубиле најзначајнију особу у нашим животима, ја супруга а оне оца. Није било струје, чули су се пуцњи, пуцкетање ватре од оближњих кућа, и јаке детонације, попут експлозија, за које смо касније схватили да се ради о паду кровова и зидова кућа које су гореле. У ушима ми и данас одзвањају узвици одушевљења и весеља масе Албанаца за сваку новозапаљену кућу“, кроз сузе прича Драгана.
Само три месеца пре тог марта 2004. године Драгана је изгубила супруга, па је у свој својој тузи немиле догађаје морала да пролази сама са своје три ћерке.
„Након искључења струје биле су нам прекинуте и телефонске везе, тако да нисам могла да остварим никакву комуникацију са родитељима у Ливађу, који до јутра нису знали ни да ли смо живе, а приче о запаљеним кућама и погрому Срба из Косова Поља шириле су се и преносиле од једних до других“, рекла је Драгана и нагласила да је та ноћ за њене родитеље, који су већ изгубили једну ћерку само три године пре тога, била више него драматична.
Драгана је са својим ћеркама 18. марта 2004.година отишла код родитеља у Ливађу, где је остала десетак дана, након чега се вратила у стан где је живела у Косову Пољу и тамо била све до 2007. године.
Тај 17. март 2004. године оставио је дубоке трагове на Драгану и њене ћерке, од којих једна данас ради управо у школи за којом је плакала када је била запаљена, због чега она чврсто верује да је опстанак Срба на КиМ и после свега могућ.
„Дим и мирис запаљених кућа, често и данас осећам, само се трудим да све то потиснем дубоко у себи. Не причам о томе, иако знам да не смемо да не причамо и да заборавимо, јер ме веома боли. Опростили смо им оно што се не опрашта, али не смемо да заборавимо“, истиче Драгана.
