Чланови гњиланског српског театра две и по деценије раде у Шилову: Позориште није зграда, позориште су људи

У Културно-просветном центру „Божидар Митровић Шандор“ у Шилову већ две и по деценије ради Гњиланско српско позориште које је остало без своје куће 1999, када су српски глумци морали да је напусте, пишу Новости.

Ансамбл ће „оживети“ представу са којом је све кренуло далеке 1937. године када је почело са радом гњиланско позориште. У питању је чувени комад „Панетова љубав“.

„Занимљиво је да је и тада и сада покретач био искључиво ентузијазам. Ми смо доказ да позориште није зграда, већ су позориште људи“, каже један од млађих чланова ансамбла Милош Ристић за Новости.

Аматерско позориште окупља глумце који неуморно долазе из других енклава на пробе, одричу се слободног времена, али не дозвољавају да се угаси та енергија коју остављају на даскама које живот значе.

„Заиста ми је жао што не можемо мало више да анимирамо младе људе да се укључе. Дођу, пробају и углавном се не задрже, сви би одмах на сцену, а позориште је процес, а не инстант производ“, прича професорка у овдашњој Гимназији Јелена Јанковић, која се ансамблу придружила 2005. године када је дошла из Куманова да ради.

У овом центру једна мала просторија чува историју, успомене, награде и признања. Глумац Саша Стојановић, најстарији члан ансамбла, са поносом показује већ пожутеле фотографије, а на једној од њих је Стојадин Трајић који је написао, режирао и глумио у првој представи „Панетове љубави“, далеке 1937. године.

„То је представа која је играна у више наврата и на којој ће ускоро ансамбл почети да ради поново. Осамдесетих година, Српско позориште у Гњилану било је на корак до статуса професионалног. У том периоду, па све до 1999. низали су се успеси на аматерским фестивалима и онда се десио рат, остали без крова над главом, али не и без ентузијазма. Већ годину дана касније ми покрећемо наше позориште, најпре полако, а онда уз озбиљан рад на неколико представа као што су ‘Бановић Страхиња’ и ‘Српска драма’ поново освајамо фестивале у Кули, Мало  Црнићу и Требињу“, набраја Стојанович.

Аматерско позориште и недостатак људи чине да су глумци све, редитељи, сценографи и костимографи… Али њима ништа није тешко. Пре више од годину дана остали су без глумца Цветка Станојевића који је оставио битан печат у раду и велики значај у опстанку најстарије институције културе у Косовскопоморавском округу. Кажу да је то за све њих био пре свега велики лични губитак јер су од њега много научили.

Сви чланови ансамбла имају своја примарна занимања, углавном раде у просвети, међу њима је и психолог Никола Митић који се бави музиком и који је својим талентима допунио уиграни тим гњиланског позоришта.

У књизи Владимира Цветковића „Из прошлости Гњилана“ детаљно је описано како је 1937. године Стојадин К. Трајић „после многих допуна и прерађивања рукописа позоришног комада Панетова љубав, коначно био готов. За оно време успео је брзо и лако да окупи педесетак младића и девојака, већина њих први пут је добила прилику да глуми“, остало је историја.

Данашња екипа глумаца је увек ту када се треба подржати култура, нису само везани за позоришну уметност, на њих сви рачунају када се промовишу књиге, када се организују Видовданске свечаности, када год постоји потреба за водитељем или модератором.

Извор: Косово онлине/Новости