Косово

Ракочевић: Врх дискриминације када народ страхује од употребе матерњег језика

Врх једне дискриминације је када народ има страх од употребе матерњег језика, оценио је за Косово онлајн новинар и књижевник Живојин Ракочевић, наводећи да се на Косову савршени преписани европски закони на свим нивоима не примењују, те да је иста ситуација и са Законом о употреби језика.

„Никога од нас овде нема да се бар једном недељно не запита `смем ли сада да кажем нешто на свом српском матерњем језику`. Ако изађете у било коју нашу енклаву и сретнете неког средњошколца, неко дете, и кажете му једно просто и обично `добар дан`, прође неколико тренутака неприродних док вам оно не узврати на `добар дан`. И шта се крије у тих неколико тренутака? То дете проверава ко сте, то дете проверава да ли сме да вам одговори, то дете је научило инстиктивни опрез у употреби свог матерњег језика“, објашњава Ракочевић.

Закон о употреби језика се, како тврди, апсолутно не поштује, а примера је бројних.

„Полицајац на прелазу, било где, тражи од вас и пита вас `зашто ви не говорите албански језик`, а ви плаћате порез да тај полицајац каже то просто `добар дан`. Он је чак ишао и у неке школе, које су опет по међународном принципу успостављене, да не може да добије посао док не каже на службеном језику рецимо то `добар дан` или основне ствари, али то се сурово не примењује. Пробајте да одете у Вучитрн, Глоговац, Качаник, у Приштину…, било где. То је просто једна чињеница у којој је ваш матерњи језик, ваш српски језик, окидач за вашу несрећу и он је 25 година после сукоба аларм после ког ви бивате избачени из живота. Ви уђете у неку институцију и кажете `добар дан` или тражите нешто на матерњем језику, или зовете када вам искључе струју, као што се то ради у Осојану и повратничким селима. Чим чују да говорите својим матерњим српским језиком, одмах је ту слушалица, одмах је ту баријера, одмах је препрека. Ово друштво није припремљено за друге, ово друштво није припремљено за законе који су преписани и који само формално постоје на папиру и у Уставу и служе само као покриће и њихова савршеност је толика, колика је репресија према нама“, рекао је Ракочевић.

Иако су жалбе за непоштовање Закона о употреби језика присутне, институције нису вољне да тај проблем реше, тврди Ракочевић.

„Ми непрестано понављамо, нарочито медијска заједница и људи из културе, да нема језика, да најчешћа саопштења која иду су да те институције не испуњавају основне стандарде и норме. Ми једноставно не можемо изван тога, јер ово је простор на ком се због употребе језика губила глава у највећем броју случајева. Ово је простор на коме је употреба језика наплаћивана 100 марака у Пећи, и до 30 марака у Каменици… Ишли су људи и слушали којим језиком говорите. То је сада постао инстикт, то је постао начин живота, 25 година ви рефлексно посматрате ко којим језиком говори“, објашњава Ракочевић.

Србима је постало „нормално“, истиче он, да где год да се нађу, ослушкују којим се језиком говори.

„Постоје неке законске норме, постоје повереници за језик, али, замислите, шта он може да уради? Ко је кажњен, где је та администрација? И ти преводи које ми добијамо, то је понижење језика, то је албанизовани српски језик. Погледајте имена места, погледајте називе, погледајте сву ту силу која је просто инерција, која меље и врх дискриминације је оног тренутка када се језик ваш у вама побуни и каже, `како је могуће да ти који ме говориш имаш овакав третман према мени, како је могуће да сам ја као твој језик теби твој можда, у једном тренутку, највећи непријатељ`. То су тешке побуне у нама, то су тешка психолошка стања. То није лако преживети, људи се сналазе на различите начине, ћуте“, каже Ракочевић.

Ћутање је, објашњава, постало нормално када се Срби на Косову нађу у већински албанским срединама и јавним местима.

„Људи у превозима, службеници међународне заједнице који путују у јавном превозу од Приштине до неких наших места, ћуте као заливени и не смеју да кажу ништа. Ми и даље не користимо заједнички превоз. Зашто? Зато што ће те твој језик издати и ти ћеш са својим језиком доћи у невољу и нећеш да се уопште суочаваш са тим понижењем. Шта се све то са нама десило у ових 25 година, али негде у основи, и у кругу зла који нас окружује тај осећај да је ваш језик ваш непријатељ и да не смете да га говорите и да га користите како треба је сами врх дискриминације“, тврди Ракочевић.

Он објашњава да се језик не учи како би се избегла репресија и како би се сачувала глава на раменима.

„Ја не знам ништа немачког језика, али мене нико не малтретира зато што на аеродрому или негде у продавници, музеју у Аустрији, не знам немачки језик и, напротив, сви се потруде да ми помогну и да нешто ураде у том погледу, што је пријатељски гест. Овде је језик окидач. Ја бих, наравно, волео да читам Кадареа на албанском, али никада не бих поделио његове политичке ставове који су катастрофа и лоши, а са друге стране, не учи се језик зато да бисте избегли репресију, не учи се језик и не зна се језик зато да бисте сачували живу главу. Ако треба то да радим, онда никада нећу научити тај језик и то је тај отпор“, истиче он.

Напомиње да се не може учење једног језика поистоветити са морањем.

„Не, не морамо знати албански језик, српски језик је конститутивни језик овог простора. Сваки камен који је узидан у градове Косова и Метохије, узидан је, између осталих, и српским језиком, и са српским језиком, и на српском језику, а да не говорим о свим осталим стварима, тако да, тамо где је овај језик достигао своје велике домете, где се развио, где је живео, не може нико да вам каже морате знати језик да вас не би малтретирао полицајац, да вас цариник не би третирао овако, да вас службеници не би дискриминисали. То је противно сваком нормалном односу у комуникацији, то је противно савременом свету, али далеко је ово све од савременог света“, закључио је Ракочевић.

Извор: Косово онлајн

Прикажи још

Повезани артикли

Бацк то топ буттон