Laban: Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica najlepše su pesme Bogu

Naši velelepni manastiri Pećka patrijaršija, Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica najlepše su pesme Bogu, ispevane na Svetoj srpskoj zemlji, kaže za TV Most publicista Aleksandar Laban. “U svim teškim danima za srpski narod naše pravoslavno sveštenstvo ne samo što se nije od njega delilo, nego je sve patnje i muke zajednički sa njim podnosilo“, ističe Laban.

Na svodovima kosovsko-metohijskih hramova Srbi su nebo sveli na zemlju, kaže Laban i dodaje da  u bogomoljama mirotoče tela naših svetih kraljeva, arhiepiskopa i patrijaraha, na zidovima i ikonostasima sjaje likovi srpskih svetitelja.

“Manastiri su carski dvorovi i glavni gradovi srednjovekovne, ali i sadašnje Srbije. Ono što je u njima ugrađeno ostalo je zauvek u nama. Iako su Agarjani porušili mnoge crkve, a preostale poturčili, nisu nas mogli sprečiti da na njihovim mogilima izgradimo nova svetilišta, da u ubogim srpskim krovinjarama zauvek gori kandilo nade. Blagodareći njima spašen je naš duboki istorijski i duhovni koren. Naši velelepni manastiri Pećaršija (Pećka patrijaršija), Dečani, Bogorodica Ljeviška, Gračanica najlepše su pesme Bogu, ispevane na Svetoj srpskoj zemlji“, ističe Laban.

U starim Nemanjićkim zadužbinama, kako navodi, i danas monaštvo umilno slavi Gospoda našeg Isusa Hrista,  „molitve im se izlivaju iz srca, kao što rajske reke izobilno i nepresušno teku sa Istočnika besmrtnoga“.

“Bogorodicu Hvostansku, poznatu i kao Mala Studenica, izgradio Sveti Sava početkom trinaestog stoleća nadomak sela Vrela blizu Istoka. Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, biser raške graditeljske škole, blistao je u svojoj lepoti. Nad jednobrodnom crkvom, sa spoljnom pravougaonom i unutrašnjom polukružnom oltarskom apsidom, uzdizala se kupola. Na istočnoj strani bio je poprečni brod, uz pripratu ostaci starih kapela. U sklopu manastira, trpezarija u obliku izduženog pravougaonika i konaci. Tu se nalazilo i groblje sa masivnim kamenim pločama. Manastir i sve drugo porušili su Turci nakon Velike seobe 1690. godine. Crkvište kod Pećke banje, ostaci velikog manastira Hvostanske eparhije, potiče iz 11. veka. Hvosno se prvi put pominje  kao Hosnos 1018. godine – mesto pod nadležnošću episkopa prizrenskog u tri povelje cara Vasilija Drugog. U okolini manastira Nemanjići su iskopavali oniks za izgradnju crkava i manastira. Crkva Svetog Vida-vidovdanska crkva izgrađena je u 14. veku u Gornjim Vinarcima kod južne Mitrovice, u isključivo srpskom selu. U crkvi Svetog Arhangela Mihaila lrtnjeg iz 14. veka, u selu Rakinica kod Podujeva, zanoćilo je telo  Cara Lazara na putu ka Ravanici“, navodi Laban.

Kako Albancima nije uspelo da svoju lažnu državu uguraju u Unesko, ističe Laban, vratili su se oprobanim metodama, u duhu protekla tri stoleća koliko borave na ovim prostorima, otimanju crkava.

“Udruženi sa Turcima pretvarali su ih u džamije, s komunistima u skladišta i obore za stoku. Od Pećke patrijaršije su 1957. pokušali da naprave muzej. Sada ih, u dogovoru sa Vatikanom i Amerikom, pretvaraju u katoličke crkve. Znamo u kakvoj su ljubavi katolici i protestanti, ali su združeni u ovom nečastivom poslu. Sve što nam se zbilo posle Kosovske bitke do danas, zgotovljeno je u bečkim, kasnije berlinskim i najposle vašingtonskim poslanstvima“, kaže Laban.

Naše svetinje, naglašava Laban, prozvane su  od tzv. Ministarstva kulture Kosova  katoličkom baštinom i nasilno prigrabljene još od prošlog leta. “Oni koji su ih rušili od svog dolaska u kosovsko-metohijske krajeve, doveka naučeni lažima i obmanama, sada su rešili da ih “obnove”, otmu i pokatoliče. Albancima je nacija uvek bila ispred vere. Bez imalo otpora su masovno primili islam, potom ih je bilo 800.000 komunista (od million stanovnika), sada će svi radosno preći u rimo-katolike”.

Ukazuje da je naš narod i ovde ugrožen “talasima demonokratije sa bezbožničkog Zapada, koji odbacuje sve što je dobro u čoveku i vraća ga na drvo odakle je i počeo“.

„Opijenost novim svetskim grozotama i zloduhom sveopšteg grabljenja i omraze donosi nam jedan bezvredni način života. Anglo-američki sistem zatire ispravno življenje – mišljenje, osećanje i delovanje – kako pojedinca tako i naroda. Narod koji izgubi svoje istorijsko pamćenje brzo se pretvara u bezličnu i beslovesnu masu, utapa se u bilo koga i bilo šta. Zaveden tuđinskim navikama, običajima i ideologijama, naš čovek se premeće u nekakav čudan i grdan lik koji polako pada u duhovni samozaborav, potpuno izgubljen i bez opstanka. Današnji lažni  proroci, pisci, profesori, razni doktori u svom samoljublju sveznanja svakodnevno proglašavaju propast svog naroda. Oni su uredno sklopili kockice istorijskog mozaika i svakodnevno oglašavaju strašnu presudu. Zaboravljaju, ili nikad nisu ni znali, da se o tome pita jedino Svedržitelj, naš Gospod Savaot“, navodi Laban.

Naglašava da je u svim teškim danima za srpski narod naše pravoslavno sveštenstvo sve patnje i muke zajednički sa njim podnosilo.

“Kao što Avram prinosi ljubljenog sina Isaka na žrtvu Bogu, tako je i narod KiM prinet na žrtvu za spas srpskog naroda. Na tom veličanstvenom žrtveniku, u blizu hiljadu i sto naselja, stajalo je uspravno sa rukama okrenutim Bogu oko hiljadu trista manastira, crkava i crkvišta. U svim teškim danima za srpski narod naše pravoslavno sveštenstvo ne samo što se nije od njega delilo, nego je sve patnje i muke zajednički sa njim podnosilo. To je Bogom uvezani snop i nijedan čovek ga ne može raskinuti“, ističe Laban.

Ukazuje da je naš spas, izbavljenje i budućnost u jedinstvu i bratskoj ljubavi, uzajamnom pomaganju i praštanju. “U teškim i tragičnim vremenima, na vetrometini svetova, opstaće samo onaj narod koji očuva svoje saborno pamćenje. Ako sada sagnemo dušu zauvek ćemo ostati pogureni, trag će nam poginuti i više nećemo imati iz čega vaskrsnuti. Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima, navodi se u Dela apostolska 5,29“.

„Kosmet je plaćen krvlju celog srpskog naroda. Tamo se probudila naša nacionalna savest, a kada se savest jednom probudi više ne može zaspati. Naša snaga je vazda bila u tome da i u neznatnoj stvari vidimo veličinu, da u kaplji rose ugledamo čitav nebeski svod, pa u toj kaplji, suzi ili krvi, dobijemo utehu i spasenje, sebi i drugima. Kosovo nije samo polje na kome se odigrala bitka več Sion, sjajna tačka s koje smo krenuli uvis i pokazali moć da poverujemo u nešto veliko i važnije od nas. Njena poruka nije umrla ni misao zakovana. Dok bude drveta od njega će se praviti krstovi, dok bude Srba biće Kosova i Metohije“, rekao je Laban.

Izvor: TV Most