Popović: Međunarodna zajednica u potpunosti zatajila po pitanju povratka Srba na Kosovo

Pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju iz sektora za pravnu zaštitu, podršku lokalnoj samoupravi i imovinsko-pravne poslove Igor Popović ocenjuje da je međunarodna zajednica u potpunosti zatajila kada je reč o povratku raseljenih Srba na Kosovo i da ni 25 godina od kraja rata ne postoji mehanizam koji bi omogućio povratak više od 250.000 raseljenih Srba.

“Kada pričamo o povratku Srba i nealbanaca, ili interno rastajanih lica sa Kosovo i Metohiju, vidimo da je 800.000 Albanaca ekspresno vraćeno te 1999. godine iz Albanije, iz Severne Makedonije, da je postojao mehanizam, efikasan mehanizam njihovog povratka na Kosovo i Metohiju. Međutim, kada je reč o više od 250.000 Srba sa teritorije Kosova i Metohiju ne postoji nikakav mehanizam. O tome se jednostavno ne priča”, kaže Popović za Kosovo onlajn.

Objašnjava da je obavezu povratka raseljenih preuzela misija Unmik na osnovu Rezolucije 1244, a zatim i sporazumom između Srbije i Unmika, takozvanim Sporazumom Hakerup-Čović iz novembra 2001. godine.

“Unmik je preuzeo odgovornost za vraćanje interno raseljenih lica na Kosovo i Metohiju, međutim od svega toga nije bilo ništa”, ističe Popović.

Dodaje da je rezultat takve politike činjenica da je povratak Srba, interno raseljenih najniži u svetu.

“Manje od dva procenta. Bila je evidencija da je preko 250.000 rasajenih, a da je vraćeno 11.000 lica, od toga je 5 .000 Srba. To je jednostavno veoma mali procenat. Pričamo o održivom povratku, ne o tome koliko je formalno registrovano povratnika, nego koliko je tih ljudi stvarno vraćeno i ostalo tamo da živi. To je izuzetan mali, mali procenat”, objašnjava Popović.

Kaže da je mali procenat povratnika rezultat procedura koje su između ostalog umesto kolektivnog, insistirale i forsirale individualni povratak Srba u sredine iz kojih su njegovi sunarodnici proterani.

Druga opcija, navodi, bili su “balans programi”: koliko se u nekoj opštini obnovi srpskih, toliko mora i albanskih kuća.

“Najveći povratak je nakon 2001. zabeležen na teritoriji opštine Istok, Osojani, Tučepi, Šaljinovica, Koš, Suvi Lukavac…. Ali, u te sredine ljdui su se kolektivno vratili kršeći pravila”, ističe Popović.

Dodaje da je međunarodna zajednica u ovom segment u potpunosti zatalija kada je reč o povratku srpske zajednice na Kosovo. “Niti se to pominje u javnosti, niti oni to tretiraju kao problem”, naglašava Popović.

Objašnjava da se povratnici, oni koji su i pored svega uspeli da se vrate sada suočeni sa ozbiljnim bezbenosnim problemima, a posebno pljačku njihove imovine.

“Za svako njihovo ugrožavanje imovina, Kancelarija za Kosovo i Metohiji obraća se svim misijama koje tamo deluju. Unmiku, Euleksu, Oebsu, Delegaciji EU… Detaljno opišemo svaki napad, detaljno opišemo žrtve, sve opisujemo i ne mogu da kažu da nemaju informacije jer imaju sve podatke, ali iz nekog političkog razloga, odjednom povratak Srba njima nije problem niti prioritet”, ističe Popović.

Kaže da se takav utisak stiče i kada je reč o radu UNHCR koja više forsira integraciju raseljenih u centralnoj Srbiji i Vojvodini nego povratak na Kosovo.

“A povratak na Kosovo i Metohiju treba da izgleda tako da ti ljudi imaju pristup svojoj imovini, da im se u potpunosti obnove njihova domaćinstva, da postoji infrastruktura, prosvetne i zdravstvene ustanove, da imaju mogućnost ekonomskog razvoja”, kaže Popović.

Objašnjava da se u praksi, povratnici suočavaju sa ogromnim teškoćama, a da je ključna bezbednosna nesigurnost.

“Ogromne krađe, krađe imovine, paljevine. Dovoljno je da ljudi odu na nekoliko dana u centralnu Srbiju kod rodbine, već će im sve biti opljačkano: stoka iz štale, poljoprivredna mehanizacija, nameštaj iz kuće… I sve to se tretira kao kriminal, ne kao međuetnički incidenti u smislu da se onemogući povratak. Drugo, ti povratnici su u albanskoj zajednici svi predstavljeni kao ratni zločinci. Jednostavno imamo zabranjene gradove za Srbe: Đakoviću, Suvu Reku gde se, kad ljudi pokušavaju za Božić, za Veliku i Malu gospodinu da posete svoja groblja, svoja napuštena ognjišta, odmah skupi masa koja viče da su to ratni zločinci, da ih treba protirati. I nažalost, dešavaju se i hapšenja”, naglašava Popović.

Podseća da je Bogdan Mitrović, starac od 80 godina, 2016. izveden iz autobisa samo zato što je pošao u svoje selo za Malu Gospojinu. U pritvoru je proveo šest meseci, a onda pušten. Ni kriv ni dužan.

“Za njih su svi Srbi ratni zločinci i zato imamo takvu situaciju da praktično nema bezbednostne zaštite, nema zaštite od politički motivisanih krivičnih gonjenja. Drugo, pitanje imovine. Imovina je uzurpirana”, kaže Popović.

Dodaje da Srba ima u ruralnim sredinama, selima, ali da je ogroman problem u tome što im je uzurpirano poljoprivredno zemljište. “Iz bezbednosnih razloga ljudi se ne usuđuju da dalje od svojih okućnica obrađuju svoje zemljište, iako je to njihovo”, objašnjava.

Dodaje da je mnogo gora situacija u velikim gradovima koji su od 2004. godine i Martovskog pogroma bukvalno ostali bez Srba.

“U srpskim sredinama, u gradovima, praktično nema povratka. Ti gradovi su etnički očišćeni još, nažalost od 2004. godine. Tada su i zadnje srpske zajednice, urbane zajednice u Obiliću, Kosovo polju, Prištini, Gnjilanu, Vitini – očišćene”, zaključuje Popović.

Izvor: Kosovo onlajn