Rakočević: Vrh diskriminacije kada narod strahuje od upotrebe maternjeg jezika

Vrh jedne diskriminacije je kada narod ima strah od upotrebe maternjeg jezika, ocenio je za Kosovo onlajn novinar i književnik Živojin Rakočević, navodeći da se na Kosovu savršeni prepisani evropski zakoni na svim nivoima ne primenjuju, te da je ista situacija i sa Zakonom o upotrebi jezika.

„Nikoga od nas ovde nema da se bar jednom nedeljno ne zapita `smem li sada da kažem nešto na svom srpskom maternjem jeziku`. Ako izađete u bilo koju našu enklavu i sretnete nekog srednjoškolca, neko dete, i kažete mu jedno prosto i obično `dobar dan`, prođe nekoliko trenutaka neprirodnih dok vam ono ne uzvrati na `dobar dan`. I šta se krije u tih nekoliko trenutaka? To dete proverava ko ste, to dete proverava da li sme da vam odgovori, to dete je naučilo instiktivni oprez u upotrebi svog maternjeg jezika“, objašnjava Rakočević.

Zakon o upotrebi jezika se, kako tvrdi, apsolutno ne poštuje, a primera je brojnih.

„Policajac na prelazu, bilo gde, traži od vas i pita vas `zašto vi ne govorite albanski jezik`, a vi plaćate porez da taj policajac kaže to prosto `dobar dan`. On je čak išao i u neke škole, koje su opet po međunarodnom principu uspostavljene, da ne može da dobije posao dok ne kaže na službenom jeziku recimo to `dobar dan` ili osnovne stvari, ali to se surovo ne primenjuje. Probajte da odete u Vučitrn, Glogovac, Kačanik, u Prištinu…, bilo gde. To je prosto jedna činjenica u kojoj je vaš maternji jezik, vaš srpski jezik, okidač za vašu nesreću i on je 25 godina posle sukoba alarm posle kog vi bivate izbačeni iz života. Vi uđete u neku instituciju i kažete `dobar dan` ili tražite nešto na maternjem jeziku, ili zovete kada vam isključe struju, kao što se to radi u Osojanu i povratničkim selima. Čim čuju da govorite svojim maternjim srpskim jezikom, odmah je tu slušalica, odmah je tu barijera, odmah je prepreka. Ovo društvo nije pripremljeno za druge, ovo društvo nije pripremljeno za zakone koji su prepisani i koji samo formalno postoje na papiru i u Ustavu i služe samo kao pokriće i njihova savršenost je tolika, kolika je represija prema nama“, rekao je Rakočević.

Iako su žalbe za nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika prisutne, institucije nisu voljne da taj problem reše, tvrdi Rakočević.

„Mi neprestano ponavljamo, naročito medijska zajednica i ljudi iz kulture, da nema jezika, da najčešća saopštenja koja idu su da te institucije ne ispunjavaju osnovne standarde i norme. Mi jednostavno ne možemo izvan toga, jer ovo je prostor na kom se zbog upotrebe jezika gubila glava u najvećem broju slučajeva. Ovo je prostor na kome je upotreba jezika naplaćivana 100 maraka u Peći, i do 30 maraka u Kamenici… Išli su ljudi i slušali kojim jezikom govorite. To je sada postao instikt, to je postao način života, 25 godina vi refleksno posmatrate ko kojim jezikom govori“, objašnjava Rakočević.

Srbima je postalo „normalno“, ističe on, da gde god da se nađu, osluškuju kojim se jezikom govori.

„Postoje neke zakonske norme, postoje poverenici za jezik, ali, zamislite, šta on može da uradi? Ko je kažnjen, gde je ta administracija? I ti prevodi koje mi dobijamo, to je poniženje jezika, to je albanizovani srpski jezik. Pogledajte imena mesta, pogledajte nazive, pogledajte svu tu silu koja je prosto inercija, koja melje i vrh diskriminacije je onog trenutka kada se jezik vaš u vama pobuni i kaže, `kako je moguće da ti koji me govoriš imaš ovakav tretman prema meni, kako je moguće da sam ja kao tvoj jezik tebi tvoj možda, u jednom trenutku, najveći neprijatelj`. To su teške pobune u nama, to su teška psihološka stanja. To nije lako preživeti, ljudi se snalaze na različite načine, ćute“, kaže Rakočević.

Ćutanje je, objašnjava, postalo normalno kada se Srbi na Kosovu nađu u većinski albanskim sredinama i javnim mestima.

„Ljudi u prevozima, službenici međunarodne zajednice koji putuju u javnom prevozu od Prištine do nekih naših mesta, ćute kao zaliveni i ne smeju da kažu ništa. Mi i dalje ne koristimo zajednički prevoz. Zašto? Zato što će te tvoj jezik izdati i ti ćeš sa svojim jezikom doći u nevolju i nećeš da se uopšte suočavaš sa tim poniženjem. Šta se sve to sa nama desilo u ovih 25 godina, ali negde u osnovi, i u krugu zla koji nas okružuje taj osećaj da je vaš jezik vaš neprijatelj i da ne smete da ga govorite i da ga koristite kako treba je sami vrh diskriminacije“, tvrdi Rakočević.

On objašnjava da se jezik ne uči kako bi se izbegla represija i kako bi se sačuvala glava na ramenima.

„Ja ne znam ništa nemačkog jezika, ali mene niko ne maltretira zato što na aerodromu ili negde u prodavnici, muzeju u Austriji, ne znam nemački jezik i, naprotiv, svi se potrude da mi pomognu i da nešto urade u tom pogledu, što je prijateljski gest. Ovde je jezik okidač. Ja bih, naravno, voleo da čitam Kadarea na albanskom, ali nikada ne bih podelio njegove političke stavove koji su katastrofa i loši, a sa druge strane, ne uči se jezik zato da biste izbegli represiju, ne uči se jezik i ne zna se jezik zato da biste sačuvali živu glavu. Ako treba to da radim, onda nikada neću naučiti taj jezik i to je taj otpor“, ističe on.

Napominje da se ne može učenje jednog jezika poistovetiti sa moranjem.

„Ne, ne moramo znati albanski jezik, srpski jezik je konstitutivni jezik ovog prostora. Svaki kamen koji je uzidan u gradove Kosova i Metohije, uzidan je, između ostalih, i srpskim jezikom, i sa srpskim jezikom, i na srpskom jeziku, a da ne govorim o svim ostalim stvarima, tako da, tamo gde je ovaj jezik dostigao svoje velike domete, gde se razvio, gde je živeo, ne može niko da vam kaže morate znati jezik da vas ne bi maltretirao policajac, da vas carinik ne bi tretirao ovako, da vas službenici ne bi diskriminisali. To je protivno svakom normalnom odnosu u komunikaciji, to je protivno savremenom svetu, ali daleko je ovo sve od savremenog sveta“, zaključio je Rakočević.

Izvor: Kosovo onlajn