У повратничком селу Љубожда од почетка године опљачкано седам кућа, мештани стрепе од нових напада

У повратничком селу Љубожда, код Истока, од почетка године догодило се седам пљачки и провала у куће повратника. Срби, који су се 2017. године вратили да на згариштима граде нове домове и започну живот из почетка, и данас живе страхујући за безбедност и стрепећи од нових напада.

Пре 1999. године у Љубожди је било око 40 српских породица, да би након сукоба њихови домови били порушени до темеља и спаљени. Године 2017. вратило се близу 17 породица које покушавају да у Метохији створе иоле нормалне услове за живот, бавећи се углавном пољопривредом.

Породица Милице Ристић једна је од оних које су се вратиле 2017. године.

Екипи Косово онлајна показала је које су све куће обијене у јануару. Прва кућа која је опљачкана припада повратнику Жарку Зарићу, кога су у августу прошле године ухапсиле косовске власти оптужујући га за наводни ратни злочин.

„Седам кућа је опљачкано од Нове године до данас. Крали су храну, мање машине, ситније ствари… Не остављамо кућу празну, увек неко буде ту“, каже она и додаје да су недавно купили грађевински материјал да реновирају породичну кућу у Љубожди, али да је и он „нестао“.

Јован Ристић наводи да се раније овде живело нормално са комшијама Албанцима. Након сукоба ствари су се измениле.

„Деца моја јесу за то да се врате овде, али за децу и омладину овде перспективе нема никакве. Али долазе повремено, као и унучад. Ми, старије генерације, који имамо понека мала примања, можемо да опстанемо овде, али је доста тешко“, каже Јован.

Одлазе мештани Љубожде и до града Истока без већих проблема, али истичу да комуникацију са комшијама Албанцима готово да  немају.

„Овде по селу, што се тиче комшилука, не комуницирају са нама. Двоје или троје евентуално, а остали не. Одрасли смо заједно, али они са нама не контактирају. Онима који желе, ми одговарамо, причамо нормално, разговарамо. С онима који неће, не контактирамо ни ми са њима. До сада је тако било, а видећемо како ће бити од сада. Надамо се да ће бити боље, али видећемо“, прича Ристић.

Због страха да им и вредније ствари не буду покрадене, већина мештана пољопривредне машине чува у дворишту цркве Светих Апостола Петра и Павла у Истоку.

„И ја исто имам неке прикључне машине, одвезао сам их до наше цркве, безбедније је тамо. Тамо је и њихова полиција стално. Иначе, овде не смем да их држим из тих безбедносних разлога“, огорчен је Ристић.

Страха има, кажу мештани, и због учесталих хапшења повратника.

„Никад се не зна. Ми до сада нисмо имали проблема, нису нас провоцирали и преко прелаза смо прелазили нормално, до сада. А шта ће надаље бити не можемо да знамо ни ми сами“, рекао је Ристић. 

Покрадена је и кућа Славомира Живковића, а починиоци никада нису пронађени.

„Живело се некада лепо, може и сада, али сада је мало другачије стање због ових задњих дешавања. Седам кућа нам је обијено. Неку слободу имамо, крећемо се слободно до града, до Истока, градски превоз користимо, у трговину идемо слободно, контактирамо са онима који хоће да контактирају, али живот није баш онакав какав бисмо ми хтели што се перспективе тиче. Јер, некако смо сами, врло мало се овде враћају целе породице“, прича Живковић.

Иако страхују да своје куће остављају празне, без икога, често су, ипак, принуђени да то учине.

„Мени је кућа обијена док нико није био ту. То сад очекујемо увек, али ми морамо да будемо одсутни, јер свако иде неким својим послом на неко друго место. Не можемо стало да будемо ту. Волели бисмо, али такав је живот да морамо да тражимо ухлебљење на неком другом месту, или посао. Стварно бисмо волели да се створе услови да будемо стално овде и да наше породице буду ту, да живот буде као што је некад био, пре рата, али чини ми се да сада не постоје услови за то“, каже Живковић.

Извор: Косово Онлајн