Članovi gnjilanskog srpskog teatra dve i po decenije rade u Šilovu: Pozorište nije zgrada, pozorište su ljudi

U Kulturno-prosvetnom centru „Božidar Mitrović Šandor“ u Šilovu već dve i po decenije radi Gnjilansko srpsko pozorište koje je ostalo bez svoje kuće 1999, kada su srpski glumci morali da je napuste, pišu Novosti.

Ansambl će „oživeti“ predstavu sa kojom je sve krenulo daleke 1937. godine kada je počelo sa radom gnjilansko pozorište. U pitanju je čuveni komad „Panetova ljubav“.

„Zanimljivo je da je i tada i sada pokretač bio isključivo entuzijazam. Mi smo dokaz da pozorište nije zgrada, već su pozorište ljudi“, kaže jedan od mlađih članova ansambla Miloš Ristić za Novosti.

Amatersko pozorište okuplja glumce koji neumorno dolaze iz drugih enklava na probe, odriču se slobodnog vremena, ali ne dozvoljavaju da se ugasi ta energija koju ostavljaju na daskama koje život znače.

„Zaista mi je žao što ne možemo malo više da animiramo mlade ljude da se uključe. Dođu, probaju i uglavnom se ne zadrže, svi bi odmah na scenu, a pozorište je proces, a ne instant proizvod“, priča profesorka u ovdašnjoj Gimnaziji Jelena Janković, koja se ansamblu pridružila 2005. godine kada je došla iz Kumanova da radi.

U ovom centru jedna mala prostorija čuva istoriju, uspomene, nagrade i priznanja. Glumac Saša Stojanović, najstariji član ansambla, sa ponosom pokazuje već požutele fotografije, a na jednoj od njih je Stojadin Trajić koji je napisao, režirao i glumio u prvoj predstavi „Panetove ljubavi“, daleke 1937. godine.

„To je predstava koja je igrana u više navrata i na kojoj će uskoro ansambl početi da radi ponovo. Osamdesetih godina, Srpsko pozorište u Gnjilanu bilo je na korak do statusa profesionalnog. U tom periodu, pa sve do 1999. nizali su se uspesi na amaterskim festivalima i onda se desio rat, ostali bez krova nad glavom, ali ne i bez entuzijazma. Već godinu dana kasnije mi pokrećemo naše pozorište, najpre polako, a onda uz ozbiljan rad na nekoliko predstava kao što su ‘Banović Strahinja’ i ‘Srpska drama’ ponovo osvajamo festivale u Kuli, Malo  Crniću i Trebinju“, nabraja Stojanovič.

Amatersko pozorište i nedostatak ljudi čine da su glumci sve, reditelji, scenografi i kostimografi… Ali njima ništa nije teško. Pre više od godinu dana ostali su bez glumca Cvetka Stanojevića koji je ostavio bitan pečat u radu i veliki značaj u opstanku najstarije institucije kulture u Kosovskopomoravskom okrugu. Kažu da je to za sve njih bio pre svega veliki lični gubitak jer su od njega mnogo naučili.

Svi članovi ansambla imaju svoja primarna zanimanja, uglavnom rade u prosveti, među njima je i psiholog Nikola Mitić koji se bavi muzikom i koji je svojim talentima dopunio uigrani tim gnjilanskog pozorišta.

U knjizi Vladimira Cvetkovića „Iz prošlosti Gnjilana“ detaljno je opisano kako je 1937. godine Stojadin K. Trajić „posle mnogih dopuna i prerađivanja rukopisa pozorišnog komada Panetova ljubav, konačno bio gotov. Za ono vreme uspeo je brzo i lako da okupi pedesetak mladića i devojaka, većina njih prvi put je dobila priliku da glumi“, ostalo je istorija.

Današnja ekipa glumaca je uvek tu kada se treba podržati kultura, nisu samo vezani za pozorišnu umetnost, na njih svi računaju kada se promovišu knjige, kada se organizuju Vidovdanske svečanosti, kada god postoji potreba za voditeljem ili moderatorom.

Izvor: Kosovo online/Novosti